Ispod Gazele

Pre nego što je 2005. propao plan preseljenja Roma iz „divljeg“ sirotinjskog naselja pod mostom Gazela, u Novom Beogradu, na neko drugo mesto, u stanove, iz usta jednog novinara ili novinarke poteklo je i ovakvo pitanje, upućeno nekom od Roma: Da li ćete parket koristiti za ogrev?

To pitanje, razgovetno i jasno, otkriva čitavu svoju predrasudnu osnovu: Romi ne umeju da žive u finim kućama; straćare na blatu i đubretu njihovo su prirodno stanište. Onaj ko je postavio navedeno pitanje otkriva i ono što je verovatno zatajio svojoj svesti – to da je za njega ubistvo čoveka iz sirotinjskog naselja, ipak, manje strašno od ubistva gospodina koji ima stan ili kuću. Jer, ubistvo Roma iz sirotinjskog naselja lišava samo jednu straćaru svog domaćina, ali, zamislite vi, molim vas, lepo, jedan divan vrt sa ružičnjakom, fontanom i živom ogradom, bez vlasnika koji je sve to podigao sam ili nasledio kao spomenik znoju svojih predaka.

Ovo novinarsko pitanje, međutim, ne pada s neba individualne bezosećajnosti ili neznanja, nego se začinje u političkom kontekstu društva. Ono kod političara ukazuje na horizont očekivanja u vezi, ne s problemom Roma, nego s romskim problemom. O tome nam rečito govori izjava beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa, u aprilu ove godine, povodom protesta meštana Boljevaca protiv odluke da se Romi presele u njihov komšiluk. „Razumem strah Boljevčana, jer je trebalo da im dođu ljudi koji jednim delom nemaju ni lične karte i ne zna se ko su“, rekao je tada gradonačelnik.

Tačno je da je većina Roma bez obrazovanja, bez posla, bez socijalne i zdravstvene zaštite, da su pojedini bez ličnih dokumenata i bez još koječega u znaku tog lišavanja što ide s predlogom „bez”. Ali za društvenu situaciju ovih ljudi odgovorno je društvo. Stvar je, dakle, u tome da se izmeni ta situacija, jer ona nije determinanta, nego je determinisana.

Na sahrani dvadeset šestogodišnje Romkinje Helene Bihairove, majke tri deteta, koju su do smrti pretukli češki skinhedsi, Vladimir Mlinarž, tada ministar informisanja u vladi Češke, rekao je da se stidi što je beo. To je govor bez predrasuda, to je osećajnost koja raspolaže istinom koju saznajemo srcem, i to je, najzad, postupak koji se temelji na načelu razuma da su svi ljudi jednaki. Dakle, umesto obzira prema strahovima proizvedenim (rasističkim) predrasudama, nužan je osećaj stida pred činjenicom da u istom gradu, u isto vreme, živimo s ljudima bez medicinske pomoći i, ne tako retko, bez građanske legitimacije, nastanjenim u saboretinama bez vode, kanalizacije i struje.

„Beograd Gazela – vodič kroz sirotinjsko naselje“, knjiga je koju su napisala tri austrijska umetnika mlađe generacije: Lorenc Agerman, Eduard Frojdman i Đan Gilđi. To je bedeker koji potencijalnog putnika namernika upoznaje s važnim segmentima ovog naselja: od statističkih podataka, demografske strukture i prirodnog okruženja do kulturnih sadržaja i „korisnih informacija od A do Ž“. Cilj ove knjige, kako kažu autori, jeste da nagovori čitaoce da posete ovo naselje i da probude ozbiljno interesovanje za odgovorno rešenje problema njegovih stanovnika. To je lep i pravedan cilj. Karton siti je upisan na mapu Beograda i sada se niko više ne može praviti da on ne postoji.

Ispod živopisnih fotografija i teksta napisanog u tonu objektivnog vodiča, u dnu stranica, štampan manjim slovima, nalazi se tekst koji prenosi deo diskusije sa prezentacije projekta (pre nego što su rezultati istraživanja uobličeni u knjigu), održane pre dve godine u Beču. Taj sporedni tekst, za razliku od glavnog, sadrži bitne odlike subjektiviziranih vodiča: Danteovog Vergilija i Krležinog Čičeronea. Ovaj se paralelni tekst pojavljuje u bedekeru kao probuđena savest autora.

„Mi smo privilegovani zapadnoevropski umetnici koji dolaze u stranu zemlju da stvaraju rad o marginalizovanoj grupi. Sve to proizlazi iz jedne humanističke namere, pa ipak smo se na taj način upleli u problematičnu poziciju“, kaže jedan od autora. Kakva je to problematična pozicija?

Najpre, projekat je finansiran od strane Erste Bank, čije je središte u Nemačkoj, zemlji koja je proterala sve Rome na privremenom boravku. Dakle, svima u bečkoj diskusiji jasno je da banka ovaj projekat finansira iz merkantilnih razloga koji su u suprotnosti sa njegovom svrhom. Banka, u duhu neokolonijalizma, pokušava da proširi svoje poslovanje na jugu i istoku Evrope, i ovaj joj je projekat samo marketinški trik. S bedekerom bi trebalo sve da se završi, da se tako ostvari samo još jedno, umetničko ili ne, fetiš-delo. Autori, međutim, na marginama svoje knjige, raskrinkavaju namere onih bez čijeg novca, sami, ne bi mogli ništa da urade, i to je njihov prilog iniciranju sopstvenog stida.

Na jednom mestu u „Zakonima“ Platon kaže da roditelji deci treba da ostave neuporedivo više stida nego zlata. Platon u vidu ima stid o kojem je ovde reč, stid koji podstiče odgovornost za zajednicu i druge u njoj.