Dali, pre nego što je postao dendi

Specijalno za Politiku iz Madrida

Ove, 2009. godine navršava se dvadeset godina od smrti velikog španskog slikara s početka 20. veka, Salvadora Dalija (1904-1989). U knjizi Rafaela Santosa Toroelja, „Dali, madridska epoha”, pisac opisuje slikarev period života u Madridu, dok nije postao slikarski genije, od 1922. do 1926. godine, kada je mladi umetnik bio isteran sa Akademije.

Sa punih osamnaest godina, neposredno po majčinoj smrti, mladi Dali je iz rodnog Figerasa došao u Madrid da studira na Akademiji lepih umetnosti Sveti Fernando. I tako je genije počeo da živi u Studentskoj rezidenciji u Madridu, „Residencia de estudiantes”, spreman da svetu pokaže svoj talenat.

Njegova soba, broj 3 u prizemlju prvog paviljona, danas ne čuva nijedan trag velikog slikara. Sve je renovirano i obnovljeno, sve je modernizovano, izuzev kamene klupe na ulazu, koja je toliko puta viđena na fotografijama.

Uz malo mašte možemo da zamislimo Dalija, ušuškanog u somotski žaket, sa dugačkom kosom u repu, poput devojčice, i sa svojim štapom sa pozlaćenim vrhom, pre skoro 87 godina, kada su u ovom domu živeli mladi intelektualci onoga doba.

Međutim, kako svedoči sam slikar, u svojim memoarima „Tajni život Salvadora Dalija”, tokom prvih meseci boravka u Rezidenciji, uopšte nije podnosio skoro nikoga iz doma, sva ta skupina koja je za sebe mislila da je avangardna u načinu mišljenja i izražavanja, njemu je izgledala kao grupa malih buržuja i snobova. Takoreći ni sa kim se nije družio, živeći u potpunoj izolaciji, opsednut disciplinom, potpuno suprotno ideji slobodne volje koju su zagovarali kako njegovi profesori, tako i drugari iz doma.

Kasnije je počeo da obilazi Muzej Prado, nedeljom, i tamo je crtao i pravio skice u kubističkom maniru. Zahvaljujući knjigama i časopisima, koje mu je otac nabavljao iz Pariza, Dali je bio u toku sa najaktuelnijim tendencijama u slikarstvu, i da se upozna sa radovima Pikasa i Huana Grisa, koji su na njega ostavili veliki utisak.

Za svoje drugare iz doma bio je osobenjak. Da još više istakne svoju ekscentričnost, u Madridu je kupio nepromočivi kačket, sa uskim krilcima preko ušiju, i lulu, koju nikad nije zapalio, ali ju je stalno nosio i držao u ustima. Stalno je nosio kratke pantalone, do kolena, i na tregere, i ukoliko je pljuštala kiša, imao je ogroman mantil. Rafael Alberti, opisuje Dalijevu studentsku sobu, kao „običnu ćeliju, sličnu Lorkinoj, takoreći nije se moglo proći od brda crteža, razbacanih svuda po podu”, citira Toroeljo u svojoj knjizi.

„U periodu kada sam upoznao tu skupinu, kod svih se primećivao kompleks dendija u kombinaciji sa cinizmom, uredno podšišanih kod brica iz Rica ili iz Palasa”, pisao je Dali, evocirajući uspomene na te dane. Međutim, istina je da je od tada Dali počeo sve češće da obitava u ovoj grupi, da izlazi sa njima, da se druži, dok se u jednom trenutku nije pretvorio u jednog od najuticajnijih.

Na Dalija je najviše uticao Lorka, „poetski fenomen celim svojim bićem, do srži” kako ga sam slikar opisuje, sa kojim će Dali otkriti zaista Madrid, njegove kvartove, tajna mesta i skrovišta. Obitavali su po kafeima u kojima su se skupljali umetnici i boemi tog vremena, književnici i političari.

Takođe su uticali na njega da promeni svoj, pomalo nakaradni izgled. „Hteli su da postanem privlačan ženama”, priča Dali koji je sve češće upoznavao doterane i elegantne žene na mestima koja su tada bila u modi. Za njega, „otmena žena je bila ona koja bi te pomalo omalovažavala, i koja ne bi gajila šumu ispod pazuha”. Otuda, pristaje da se ošiša, i pod strepnjom da će mu to oduzeti snagu kao Samsonu. Prvo je otišao kod običnog frizera da mu skrati kosu, a potom u Ric, da mu zaista naprave pravu frizuru i pronađu stil. Otad, Dali nosi isključivo kratku kosu, uredno zalizanu i podšišanu. Prvi kokteli u Ricu, vino sa maslinkama u kafeu Regina (Ulica Alkala, broj 19, gde se danas nalazi hotel), ili vermut sa bademima u baru „Kod Italijana”, ili šampanjac iz rektorovog salona u hotelu Palas ostaće ovekovečeni na Dalijevom platnu „Snovi noćobdije” iz 1922. godine, u kojem su dani zamenjivani noćima i obrnuto. Sve to će ga na kraju dovesti da se sam oprosti od Rezidencije, u potrazi za mirom i disciplinom, kao povratak svom poslu i metodu stvaranja.

Kasnije će se vratiti u Madrid, kako bi učestvovao na dvema izložbama, u galeriji Dalmau, i na Salonu iberijskih umetnika, i opet otići u rodni Figeras, odakle će se potom otisnuti put Pariza i docnije Njujorka. Međutim, Madrid je uvek pamtio kao „grad u kome narod, aristokratija i preistorija ne znaju za tranziciju”.

Jošu adolescenciji počeo je da se interesuje za grafiku i ilustracije, međutim iz tog perioda sačuvano je malo dela. Tridesetih godina prošlog veka, kao nadrealista, počinje aktivno da se bavi ilustracijom knjiga, kaoštoje Faust i Život je san. Kasnije, stvara serije samostalnih grafika. Na izložbi koja je u toku u Galeriji instituta „Servantes” u Beogradu prikazane su onirične ilustracije ovog majstora.