Дали, пре него што је постао денди

Специјално за Политику из Мадрида

Ове, 2009. године навршава се двадесет година од смрти великог шпанског сликара с почетка 20. века, Салвадора Далија (1904-1989). У књизи Рафаела Сантоса Тороеља, „Дали, мадридска епоха”, писац описује сликарев период живота у Мадриду, док није постао сликарски геније, од 1922. до 1926. године, када је млади уметник био истеран са Академије.

Са пуних осамнаест година, непосредно по мајчиној смрти, млади Дали је из родног Фигераса дошао у Мадрид да студира на Академији лепих уметности Свети Фернандо. И тако је геније почео да живи у Студентској резиденцији у Мадриду, „Residencia de estudiantes”, спреман да свету покаже свој таленат.

Његова соба, број 3 у приземљу првог павиљона, данас не чува ниједан траг великог сликара. Све је реновирано и обновљено, све је модернизовано, изузев камене клупе на улазу, која је толико пута виђена на фотографијама.

Уз мало маште можемо да замислимо Далија, ушушканог у сомотски жакет, са дугачком косом у репу, попут девојчице, и са својим штапом са позлаћеним врхом, пре скоро 87 година, када су у овом дому живели млади интелектуалци онога доба.

Међутим, како сведочи сам сликар, у својим мемоарима „Тајни живот Салвадора Далија”, током првих месеци боравка у Резиденцији, уопште није подносио скоро никога из дома, сва та скупина која је за себе мислила да је авангардна у начину мишљења и изражавања, њему је изгледала као група малих буржуја и снобова. Такорећи ни са ким се није дружио, живећи у потпуној изолацији, опседнут дисциплином, потпуно супротно идеји слободне воље коју су заговарали како његови професори, тако и другари из дома.

Касније је почео да обилази Музеј Прадо, недељом, и тамо је цртао и правио скице у кубистичком маниру. Захваљујући књигама и часописима, које му је отац набављао из Париза, Дали је био у току са најактуелнијим тенденцијама у сликарству, и да се упозна са радовима Пикаса и Хуана Гриса, који су на њега оставили велики утисак.

За своје другаре из дома био је особењак. Да још више истакне своју ексцентричност, у Мадриду је купио непромочиви качкет, са уским крилцима преко ушију, и лулу, коју никад није запалио, али ју је стално носио и држао у устима. Стално је носио кратке панталоне, до колена, и на трегере, и уколико је пљуштала киша, имао је огроман мантил. Рафаел Алберти, описује Далијеву студентску собу, као „обичну ћелију, сличну Лоркиној, такорећи није се могло проћи од брда цртежа, разбацаних свуда по поду”, цитира Тороељо у својој књизи.

„У периоду када сам упознао ту скупину, код свих се примећивао комплекс дендија у комбинацији са цинизмом, уредно подшишаних код брица из Рица или из Паласа”, писао је Дали, евоцирајући успомене на те дане. Међутим, истина је да је од тада Дали почео све чешће да обитава у овој групи, да излази са њима, да се дружи, док се у једном тренутку није претворио у једног од најутицајнијих.

На Далија је највише утицао Лорка, „поетски феномен целим својим бићем, до сржи” како га сам сликар описује, са којим ће Дали открити заиста Мадрид, његове квартове, тајна места и скровишта. Обитавали су по кафеима у којима су се скупљали уметници и боеми тог времена, књижевници и политичари.

Такође су утицали на њега да промени свој, помало накарадни изглед. „Хтели су да постанем привлачан женама”, прича Дали који је све чешће упознавао дотеране и елегантне жене на местима која су тада била у моди. За њега, „отмена жена је била она која би те помало омаловажавала, и која не би гајила шуму испод пазуха”. Отуда, пристаје да се ошиша, и под стрепњом да ће му то одузети снагу као Самсону. Прво је отишао код обичног фризера да му скрати косу, а потом у Риц, да му заиста направе праву фризуру и пронађу стил. Отад, Дали носи искључиво кратку косу, уредно зализану и подшишану. Први коктели у Рицу, вино са маслинкама у кафеу Регина (Улица Алкала, број 19, где се данас налази хотел), или вермут са бадемима у бару „Код Италијана”, или шампањац из ректоровог салона у хотелу Палас остаће овековечени на Далијевом платну „Снови ноћобдије” из 1922. године, у којем су дани замењивани ноћима и обрнуто. Све то ће га на крају довести да се сам опрости од Резиденције, у потрази за миром и дисциплином, као повратак свом послу и методу стварања.

Касније ће се вратити у Мадрид, како би учествовао на двема изложбама, у галерији Далмау, и на Салону иберијских уметника, и опет отићи у родни Фигерас, одакле ће се потом отиснути пут Париза и доцније Њујорка. Међутим, Мадрид је увек памтио као „град у коме народ, аристократија и преисторија не знају за транзицију”.

Јошу адолесценцији почео је да се интересује за графику и илустрације, међутим из тог периода сачувано је мало дела. Тридесетих година прошлог века, као надреалиста, почиње активно да се бави илустрацијом књига, каоштоје Фауст и Живот је сан. Касније, ствара серије самосталних графика. На изложби која је у току у Галерији института „Сервантес” у Београду приказане су ониричне илустрације овог мајстора.