Grad tronogih Srba

Šta znači plus za blizinu roditelja i sestre, proverene prijatelje, sigurnost vojvođanskog mira, diplomu sa visokim ocenama, tek dosanjane beogradske studentske snove, kad je na minus strani neko kao on? Gde je tu ravnoteža? Kakva nepravda?!

Bez obzira na svu moju trezvenost i organizovanost, milion i jedan scenario, sve moguće i nemoguće kombinacije, brzo mi je bilo jasno da će mi tim korakom samo rizik biti osiguran i izvestan. I?! Šta zakoračila, bre, skočila sam! I promenila prezime...

Da se odmah razumemo, nisam ja krila ni ko sam ni šta sam, samo su oni to znali pre mene same. Kad sam ja otkrila? Kad sam mesecima mučila sebe pitanjem da li uopšte živim u inostranstvu? Original Srpkinja, ko bi rek’o, jer ko još, osim nas, doživljava i dalje teritorije nekad bratskih republika kao svoju zemlju? Hajde to, nego mi se srušila i „definicija inostranstva“ iz detinjstva! Po njoj se da žive u inostranstvu priznavalo samo onima koji se leti nekim „besnim“ autom dovezu iz Nemačke, Francuske i Austrije (lošije su mi se kotirale ostale zapadnoevropske zemlje) ili dolete, isto leti, avionom iz neke tamo Amerike ili Australije. I tačka. Kakva Hrvatska i inostranstvo?!

Širim definiciju, sada i praktično, već 456 dana. Nikada moji direktni preci nisu ovde živeli, nikada ja u ovom gradu ranije nisam bila, nikoga ne poznajem, slabo govorim hrvatski (odlično ga razumem), nisam još uspela nostrifikovati diplomu ali imam službenu potvrdu iz policije da sam stranac sa privremenim boravkom u RH u trajanju od godinu dana. Ako u kontinuitetu skupim takve četiri vize privremenog boravka, za četiri godine imam pravo tražiti stalni boravak na još godinu dana, a onda, ako položim hrvatski jezik, mogu zatražiti domovnicu tj. hrvatsko državljanstvo. E, ako to sad nije procedura vredna „pravog“ inostranstva...

Grad u kom živimo leži na Dunavu. Čim izgovoriš njegovo ime pridobiješ pažnju, i u ostatku Hrvatske i u Srbiji pa i u svetu. Jedino je sam grad, čini mi se, umoran od prozivanja. Moj muž je ovde rođen i, kad se oduzme školovanje, u ovom gradu proveo je najduži deo svog života. Pa ipak vrlo retko mi izigrava turističkog vodiča. I kad pokazuje i priča govori isključivo u prošlom vremenu: „ovde su bili bazeni“, „ovo je bio dvorac“, „ovde su bile klupe“ ... pa ja više i ne pitam šta je ovo, nego šta je ovde bilo? Mršti se kad mu objašnjavam kojom sam ulicom išla do grada jer ja znam samo ove nazive koje sam zatekla, a on koristi one od pre. Da li mi je lakše što ne znam kako je nekad izgledao i živeo ovaj grad? I pre koliko vremena?

Volontiram u jednoj organizaciji. Pred Novu Godinu skupili smo nešto igračaka i hrane za Crveni krst, ustvari Crveni križ, jel’. Ne znam kako ali među tim stvarima u jednoj kesi bila su tri opanka, dva mala i jedan veći. Uz izgovor da to sigurno nikome ne treba, devojka sa kojom sam radila krenula je da ih baci. Zamolila sam da ih da meni. Često ih gledam i razmišljam čiji su, jel’ to dete još dete, zašto veći nedostaje? Rastuže me ali i su mi i pomogli da shvatim neke stvari. Srbima ovde, sad znam, zaista su najčešće malo dve noge da zakorače na teren na kom bi bili ravnopravno tretirani, i tri opanka je malo da se preskoče sve prepreke dok ne ostvariš neko pravo, a bez obzira od kad živiš u Hrvatskoj i kakav si čovek za veliku većinu hrvatskog stanovništa svejedno i nisi ništa drugo do srpsko čudovište. I da se ne lažemo, sad znam i to, treći opanak koristi se obilato i međusobno, u podmetanju noge drugom Srbinu, po principu „srpska posla“.

Znam da na svetu ima još takvih mesta, kao što je ovaj grad, gde je istina od posebne važnosti. Naravno, istina je ovde koliko i njegovih stanovnika i svih njihovih ispričanih i prećutanih sudbina. Za jednu stranu „četnikuša“ i samo iskazani procenat u stanovništvu koji treba još smanjiti, a za drugu „urbana Srpkinja“ i potecijalna uzurpatorka podeljenih srpskih pozicija. Jedno je sigurno – moja istina ovde nije na ceni. Moja istina je neopterećujuća - došla sam u ovu zemlju i ovaj grad samo zbog nas, samo zbog ljubavi! Zar danas ima još takvih budala, čujem iza leđa? I ko još u to veruje? Sasvim slučajno, još od gimnazijskih dana omiljena mi je ona Andrićeva kako je ljubav jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati i tražiti joj razloga...

Dajem svima na znanje da ovo vredi i u Vukovaru, naravno samo kad veruješ u neuništivost tvrđavice zvane brak.