Slovenačka matematika i srpske emocije

„Možda smo mi Miki Maus” naziv je teksta Maje Pelević koji će premijerno biti izveden u večeras na 54. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, u režiji slovenačkog reditelja Matjaža Pograjca. Drama „Možda smo mi Miki Maus” je dobitnik nagrade Sterijinog pozorja za najbolji tekst na konkursu 2007. godine. Predstava je urađena u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Beograda, Sterijinog pozorja i teatra „Bunker” iz Ljubljane, gde će biti premijerno izvedena 31. avgusta. U Narodnom pozorištu u Beogradu premijera je 6. juna.

Matjaž Pograjc nije do sada radio u Beogradu, ali je pre dve godine skrenuo na sebe pažnju upravo na Sterijinom pozorju sa predstavom „Fragile!” po tekstu Tene Štivičić u izvođenju Slovenskog omladinskog gledališča iz Ljubljane. Tada se i upoznao sa Majom Pelević.

– Desila se simbioza: pre dve godine na Pozorju gledala sam Matjažovu predstavu „Fragile!” i dobila nagradu. Mogla sam da biram koji će reditelj da radi moj komad. Želela sam da to bude Pograjc. Dramu „Možda smo mi Miki Maus” pisala sam inspirisana grafitom koji se nalazio u Svetogorskoj ulici, a nacrtala ga je Milica Butković koju sam u međuvremenu upoznala. Drago mi je da i ona učestvuje u ovom projektu. Ako ništa drugo, biće ovo izuzetno emotivna predstava puna preispitivanja za svakoga od nas – kaže Maja Pelević.

Matjaž Pograjc, gost iz Slovenije, prvi put je radio u Beogradu. U 10 sati, na jednoj od proba, zatekli smo ga na terasi Narodnog pozorišta kako ispija svoju prvu jutarnju kafu. Opušteno je razgovarao sa svojim saradnicima. Pomislili smo da se odlično uklopio u naš mentalitet. Proba je već u startu kasnila.

– Poruka komada „Možda smo mi Miki Maus” jeste da je svaka generacija izgubljena zbog nečega. Sediš sam, već star, i razgledaš album sa fotografijama gde su zabeleženi samo srećni momenti u kojima si nekada uživao. Iza toga ima puno ružnih, gorkih stvari koje, u stvari, čine život. Dopala mi se ideja, a posebno način na koji je to pisano. Drama je pisana modernim stilom a priča i o tome da nismo ništa bolji od roditelja i da nećemo biti ništa bolji od svoje dece – priča Pograjc.

Glumačku ekipu Matjaž Pograjc birao je na audiciji koju je održao još u januaru 2009. godine u nacionalnom teatru. Između 50 prijavljenih kandidata izabrao je njih osam: Bojana Krivokapića, Anu Marković, Stefana Bundala, Jelenu Ilić, Damjana Kecojevića, Anastasiju Mandić, Pavla Jerinića i Milenu Predić.

– Lepo smo radili sa ovdašnjim glumcima. Za razliku od slovenačkih, srpski glumci imaju izražen ego, pozitivan, naravno. Na drugoj strani, nisu toliko dobri u matematici, u ponavljanju, kao slovenački umetnici. U svakom slučaju biće ovo dobra kombinacija slovenačke matematike i srpske emocije. Ono što je problem, jeste organizacija, jer nema dovoljno novca. Uslovi za rad su haotični. Nadam se da će na premijeri sve biti u redu i sa scenografijom i kostimografijom. U Sloveniji je to rešeno tako da ja već na prvoj probi imam scenografiju, a skice moraju da budu gotove šest meseci unapred. Radim fizički teatar, to nije teatar gde stojiš na rampi i pričaš, nego je tu zastupljeno hvatanje, bacanje... – priča reditelj.

U Beograd je sa Pograjcom doputovao i koreograf Branko Potočan. Scenografiju je uradio Tomaž Štruci, a kostime Matea Benedeti.

– U januaru smo imali audiciju, uzeli smo umetnike koji nam odgovaraju. Tražili smo dobru fizičku spremnost. To smo i dobili. Glumci su spremni, bilo je tu nekih tehničkih nedostataka koje smo prevazišli. Na početku smo imali kondicione treninge da bi Matjaž kasnije mogao da sklapa scene bez dužih prekida – kaže nam Potočan.

Zato ekipa i deluje uigrano, sigurno. Izlazeći iz sale, zapamtili smo repliku: „Volim život. Da se nisam rodio nikada ne bih znao da je život jedna velika avantura. Nikada ne bih uživao u sitnim radostima koje me okružuju. Nikada ne bih mogao da obučem crne pantalone i novu belu košulju na pruge i da šetam gradom. Nikada ne bih mogao da se ogledam u izlozima i mislim o tome koliko sam lep...”