Đoda kao Prometej

Možda će nam u nekoj od narednih epizoda scenarista i reditelj serije „Selo gori, a baba se češlja” otkriti nešto vrlo zanimljivo o prošlosti svog junaka Đode. Recimo, da se svojevremeno redovno školovao, bar do kraja osmoljetke, ili da je nekad bio sklon knjigama, pa je čitao čak i grčke mitove... a posle ga je život negde surovo prekinuo, onemogućio, unesrećio, gurnuo na dno... Do poslednje, 48. epizode, gledaoci su ga samo kao takvog i znali – kao seoskog marginalca, vrljavog čičicu koji „žicka” za pivo, jadnička koga dobrodušni seljani primaju na čašicu rakije, a oni nešto grublji otresaju ga se kao pripite, brljive napasti.

Ali Bajićev junak doveo je gledalište u potpunu zabunu kada je, saznavši da su neki stari vrednosni papiri koje je dobio zapravo bez vrednosti, počeo da ih baca u Moravu. Ako se dobro čula ta replika koju je izgovorio Miroljub Trošić – razočarani Đoda je na pitanje šta to radi odgovorio da u vodu baca svoju „prometejsku nadu”. Baš tako. Čamdžijinom čuđenju jer ga „ništa ne razume šta priča” mogu se mirne duše pridružiti svi TV gledaoci.

Nije ovo jedini junak iz Petlovca koji je iskliznuo iz profila i narušio verodostojnost lika. Ni vodećem među njima, uglednom domaćinu Radašinu, ne zvuče baš najprirodnije ona mudrovanja o svetu i životu koja se, kao pasaži, ili neka vrsta unutrašnjeg monologa, provlače kroz dramsko tkivo.

Stilsko nejedinstvo koga ima i na opštem planu serije „Selo gori, a baba se češlja” Radoša Bajića izazov je za glumačku veštinu. U mešavini stilskih postupaka, pri neujednačenosti lirskih, humorističkih, dokumentarnih slojeva, teret savlađivanja tih kontrasta pao je na glumce. Od načina na koji to čine, svaki ponaosob, najčešće zavisi i koliko će biti usklađeni delovi celine, koliko će ova „seoska saga” zaobići krajnosti u vidu jevtine patetike ili prizemne komičnosti. I dok je jednima zadatak olakšan time što su im likovi jasno pozicionirani kao „ozbiljni”, drugima je teže da pronađu pravu meru komičnog u svom karakteru, te neretko svoje likove povuku u šmiru, u karikaturu, u prenaglašenu mimiku i gestove.

Bez obzira koji su Bajićevi junaci stekli najveću popularnost u gledalištu – a ono, tvrde merači rejtinga, dugo drži ovu seriju na vrhu liste – nekoliko likova poseduje dramsku koherentnost u velikoj meri zahvaljujući i njihovim tumačima. Tu je, pre svih, Ljiljana Stjepanović koja je Radojki dala punoću i čvrstinu, oštrinu i toplinu, iskrenost u ophođenju, ubedljivost u postupcima tokom tužnih i veselih, bolnih i radosnih događaja. Odlično se kao sin Dragan snašao Nenad Okanović. Ne samo što je odmah uspeo da učini simpatičnim skromnog seoskog momka, stidljivog i pomalo „tutumračnog”, već je pronašao način da ga postepeno i nenametljivo razvija, osamostaljuje i „propamećuje”, ne oduzimajući mu ništa od duševne čistote, poštenja i dobrote. Prijatno iznenađenje u okruženju poznatih profesionalaca priredio je i Nedeljko Bajić koji svoju ulogu igra suzdržano a uverljivo.