Ђода као Прометеј

Можда ће нам у некој од наредних епизода сценариста и редитељ серије „Село гори, а баба се чешља” открити нешто врло занимљиво о прошлости свог јунака Ђоде. Рецимо, да се својевремено редовно школовао, бар до краја осмољетке, или да је некад био склон књигама, па је читао чак и грчке митове... а после га је живот негде сурово прекинуо, онемогућио, унесрећио, гурнуо на дно... До последње, 48. епизоде, гледаоци су га само као таквог и знали – као сеоског маргиналца, врљавог чичицу који „жицка” за пиво, јадничка кога добродушни сељани примају на чашицу ракије, а они нешто грубљи отресају га се као припите, брљиве напасти.

Али Бајићев јунак довео је гледалиште у потпуну забуну када је, сазнавши да су неки стари вредносни папири које је добио заправо без вредности, почео да их баца у Мораву. Ако се добро чула та реплика коју је изговорио Мирољуб Трошић – разочарани Ђода је на питање шта то ради одговорио да у воду баца своју „прометејску наду”. Баш тако. Чамџијином чуђењу јер га „ништа не разуме шта прича” могу се мирне душе придружити сви ТВ гледаоци.

Није ово једини јунак из Петловца који је исклизнуо из профила и нарушио веродостојност лика. Ни водећем међу њима, угледном домаћину Радашину, не звуче баш најприродније она мудровања о свету и животу која се, као пасажи, или нека врста унутрашњег монолога, провлаче кроз драмско ткиво.

Стилско нејединство кога има и на општем плану серије „Село гори, а баба се чешља” Радоша Бајића изазов је за глумачку вештину. У мешавини стилских поступака, при неуједначености лирских, хумористичких, документарних слојева, терет савлађивања тих контраста пао је на глумце. Од начина на који то чине, сваки понаособ, најчешће зависи и колико ће бити усклађени делови целине, колико ће ова „сеоска сага” заобићи крајности у виду јевтине патетике или приземне комичности. И док је једнима задатак олакшан тиме што су им ликови јасно позиционирани као „озбиљни”, другима је теже да пронађу праву меру комичног у свом карактеру, те неретко своје ликове повуку у шмиру, у карикатуру, у пренаглашену мимику и гестове.

Без обзира који су Бајићеви јунаци стекли највећу популарност у гледалишту – а оно, тврде мерачи рејтинга, дуго држи ову серију на врху листе – неколико ликова поседује драмску кохерентност у великој мери захваљујући и њиховим тумачима. Ту је, пре свих, Љиљана Стјепановић која је Радојки дала пуноћу и чврстину, оштрину и топлину, искреност у опхођењу, убедљивост у поступцима током тужних и веселих, болних и радосних догађаја. Одлично се као син Драган снашао Ненад Окановић. Не само што је одмах успео да учини симпатичним скромног сеоског момка, стидљивог и помало „тутумрачног”, већ је пронашао начин да га постепено и ненаметљиво развија, осамостаљује и „пропамећује”, не одузимајући му ништа од душевне чистоте, поштења и доброте. Пријатно изненађење у окружењу познатих професионалаца приредио је и Недељко Бајић који своју улогу игра суздржано а уверљиво.