Operacija uspela – pacijent umro

Tragična smrt šesnaestomesečne Natalije Tešić nenadoknadiv je gubitak za njenu porodicu. Smrt bebe od meningitisa u 21. veku je potresla građane. To se nije desilo u siromašnoj Africi, već u evropskoj državi. Srbija nije bogata, niti naše zdravstvo raspolaže materijalnim resursima poput najbogatijih država, ali naš sistem zdravstvene zaštite smatra se prilično dobrim, isto kao što srpski lekari uopšte imaju dobru stručnu reputaciju. Kako se onda moglo dogoditi da beba tragično strada od bolesti, koja ma koliko da nije uvek jednostavna za dijagnozu spada u izlečive, naročito u eri antibiotika ? Nije lako dati odgovor, ali će to morati da učine nadležne službe.

Svojim saopštenjem da „nije bilo propusta u lečenju Natalije Tešić, Ministarstvo zdravlja ne može prejudicirati bilo koji drugi mogući postupak. Smrt deteta od izlečive bolesti, po logici stvari uvek pobuđuje određenu sumnju. Ako nadležni javni tužilac oceni da se radi o osnovanoj sumnji da je u pitanju krivično delo, on će pokrenuti krivični postupak. Ako bi došlo do krivičnog gonjenja, za lekare će važiti pretpostavka nevinosti, koja se na njih i sada odnosi, ali, takođe, niko nema pravo ni da ih a priori štiti. Jednu potencijalnu kontradikciju nadležni organi morali bi da ispitaju. U izveštaju Inspekcije Ministarstva zdravlja tvrdi se da je poštovana stručna procedura u lečenju Natalije Tešić, kao i prilikom postavljanja dijagnoze, ali su konstatovani „ozbiljni propusti u medicinskoj dokumentaciji”. Ako je, što je logično, zaključak inspekcije o poštovanju stručne lekarske procedure u potpunosti ili bar delimično utemeljen na medicinskoj dokumentaciji, za koju inspekcija navodi da sadrži „ozbiljne propuste”, onda to svakako može izazvati određenu sumnju i moralo bi biti predmet dodatne provere, tim pre što, prema navodima štampe, porodica stradale bebe sumnja u istinitost podataka iz medicinske dokumentacije.

Svako ima pravo na grešku i niko nije bezgrešan. To važi i za lekare, ali se neke greške ne mogu tolerisati. Krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći postoji kada lekar pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja neke osobe. Ovde postoje dva osnovna praktična problema. Prvi se odnosi na utvrđivanje uzročno-posledične veze između lekarske greške i odgovarajuće zdravstvene posledice, a drugi na ocene da se u konkretnom slučaju zaista radi o „očigledno nepodobnom sredstvu” ili „očigledno nepodobnom načinu” lečenja, odnosno drugom „očigledno nesavesnom postupanju”. Sud ne poseduje medicinska znanja i on da bi rešio ova pitanja mora odrediti odgovarajuća veštačenja, a stiče se utisak da su u praksi, i kada dođe do pokretanja krivičnih postupaka, lekari koji veštače skloni da pomalo „zaštite” svoje kolege, naročito ekspertizama tipa „okruglo, pa na ćoše”. Veoma su retki slučajevi da se zaista dokaže krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći. To se dešava praktično samo onda kada se radi o tako velikom propustu da se može uočiti i „iz aviona”.

Lekari koji se pojavljuju kao veštaci u krivičnim postupcima, koji se vode protiv njihovih kolega, ne smeju ispoljavati lažnu solidarnost. Kao što je svedok u krivičnom postupku dužan da govori istinu i ništa ne prećuti, veštak ima obavezu da tačno navede sve što zapazi te da svoje mišljenje iznese nepristrastno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. I davanje lažnog iskaza veštaka krivično je delo. Sud ne sme biti „igračka” u rukama veštaka niti sudska presuda može biti samo „gola transmisija” ekspertize. Savremeni krivični postupci počivaju na načelu slobodne ocene dokaza, tako da se nalaz i mišljenje veštaka ceni kao i bilo koji drugi dokaz na temelju slobodnog sudijskog uverenja i bez posebnih formalnih pravila o njegovoj dokaznoj „superiornosti”. Iako sud ne poseduje relevantna medicinska znanja, on može na temelju svih drugih dokaza ispoljiti potreban kritički pristup u odnosu na konkretnu ekspertizu, a ako je potrebno koristiti i druge dokaze, te odrediti naknadna i dopunska veštačenja.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu