Erotika u „makaroni frizurama”

Pod boje žutog lišća. Grad oblepljen plakatima sa kojihvas mazno i ustreptalo posmatraju žene sa očima boje žada, lotosnih dubina, na čijim kapcima nema trepavica, čija usta cvetaju u poluosmehu koji „ne obećava ništa, a naslućuje sve”, čija tela kao da lebde na šaputavom organdinu. Posetioci uredno stoje u redovima.

Budimpeštom ovog proleća vlada jedan Čeh – Alfons Muha. Velika retrospektiva njegovih radova izložena je u Muzeju lepih umetnosti, na Trgu heroja tokom maja, a završava se u prvoj nedelji juna.

Ovaj slikar deluje hipnotički na posetiočevo oko, koje postaje ogledalo gde lebde sve te boje koje je Muha, slikar koji ništa nije prepuštao slučajnosti, pažljivo birao: olovnobela, zelena kao vatra, mutni jantar.

Alfons Muha je po rođenju Čeh, ali sa Akademijom u Pragu nije imao mnogo sreće. Kod kuće nikada nismo veliki. Zato prelazi u Pariz, gde ubrzo postaje najslavniji umetnik-grafičar svog doba. Tome je pomogao i slučaj koji se zvao – Sara Bernar. Bio je Božić i trebalo je hitno izraditi plakat za njenu predstavu „Gismonda”. Za slavnu Bernar napravio je plakat koji niko neće praviti ni pre ni posle njega:bio je visok dva metra i na njemu je glumica imala onaj zavodljivi, androgini izraz, kakav je priželjkivala. Odmah je sklopila ugovor sa Muhom na pet godina zajedničkog rada. Slikar je za nju dizajnirao i nakit, odeću, scenografiju, kao i plakate za druge njene predstave – „Damu s kamelijama”, „Hamleta”, „Medeju”.

Kako živi Muha početkom XX veka u Parizu? Kratko rečeno – burno. U njegovom ateljeu, Pol Gogen, odeven u šorts i sako na štrafte svira harmonijum, dok nekoliko nagih modela pozira. Muha je strasno voleo žene (da li je ikada naslikao i jedno ružno žensko lice?), njegov pravac bio je Art nuvo, pravac u kome muškaraca jedva da je bilo i – oženio se tek u četrdeset šestoj godini. (Svadbu je napravio u jednom selu, u Češkoj, a ne na Monmartru).

(/slika2)Njegov atelje bio je zbirka čudesa – odsečena glava pravog medveda ležala je na podu, indijanske maske i totemi bili su na zidovima zajedno sa knjigama i skicama,baš kao i fotografijama nagih modela. Muha je često posećivao Rodenov atelje. Dva umetnika, koje su vodili Eros i Amor, lako su postali prijatelji.

Sam Muha bio je sklon misticizmu, okultnom, onostranom. Prisustvovao je seansama prizivanja duhova, fotografisao žene – medijume i kasnije njihove magnetske, fosforecentne oči u kojima se penilo ludilo, prenosio na svoja platna. Voleo je da vidi i upozna sve. Dok je sticao slavu kao grafičar, postao je i član masona u Parizu. Kasnije, po povratku u Čehoslovačku, biće jedan od vodećih članova češke masonske lože. Uostalom, masonski se znaci mogu naći na njegovim slikama. Baš kao i znaci slovenske mitologije.

Art nuvo je pravac koji se vezuje za Muhino stvaralaštvo u Parizu. On slika postere sa ženskim telima, blagim i erotičnim, posebno obraćajući pažnju na njihovu kosu, koja je blistava, duga, sva u uvojcima, kojise često prepliću sa slovima na plakatu. Publika je obožavala ove lokne nalik na pupoljke, ali ih je kritika ironično zvala „makaroni frizurama”.

Svet upoznaje Muhu, pre svega, kao najslavnijeg autora plakata. Muha ne samo što postaje slavan i u Americi zahvaljujući njima, već i dizajnira kompletnu zlatarsku radnju pariskog zlatara Žorža Fukea. Njihova saradnja počela je u trenutku kada se slavna Bernar zaljubila u narukvicu u obliku zmije, koju je Muha naslikao na plakatu za njenu predstavu „Medeja”. Po Muhinom dizajnu, Fuke je napravio dugu, zmijoliku narukvicu, koja se uvijala od zgloba skoro do ramena, od legure zlata.

Danas se Muhine devojke sa postera, pogleda kao zagledanih u mesečinu, nalaze i kao tetovaže na leđima obožavateljki Muhinog slikarstva u Berlinu.U ovom gradu postoje mesta specijalizovana za tetoviranje Muhinih crteža po koži. Slika je ovoga puta zaista postala telo.

Početkom dvadesetog veka, Muha ulazi u krizu. U njemu se snažno budi slovenski duh. Odlazi u Ameriku u želji da zaradi dovoljno novca za povratak u rodnu Čehoslovačku, gde planira da naslika svoja najbolja platna i zavešta ih domovini. No, kao portretista, Muha u Americi nije uspešan – ne ulepšava lica bogate gospode koja mu poziraju, ali zato upoznaje bogatog Amerikanca Čarlsa Krejna, koji će novčano pomoći Muhi da se vrati u domovinu.Krejn je poznavao i budućeg predsednika Čehoslovačke, Masarika.Kada Masarik dođe na vlast, Muha će dizajnirati novčanice i na njima će biti lik Slavije, kćerke Čarlsa Krejna.

Po povratku u Prag, sa ženom i dvoje dece, Muha počinje rad na velikom slovenskom ciklusu. Putuje po tadašnjoj Jugoslaviji, Rusiji, čitavom Balkanu, želeći da otkrije svu lepotu slovenskog folklora, običaja, suštinu slovenskog bića. Boravi i na Atosu. Pravi bezbroj uzbudljivih fotografija, skica, tušem beleži ljudska lica, narodne nošnje i karakteristične, šaputave slovenske čipke. Sve će ovo preneti na platna,posebnim tehnikama i sa ogromnom pažnjom prema svakom, i najmanjem detalju.

Kada se početkom dvadesetog veka zida opština u Pragu, Muha nudi da besplatno dekoriše ovu građevinu. Drugi slikari se bune i tako Muha, iako od svih njih daleko talentovaniji, dobija zadatak da oslika samo glavni hol.

(/slika3)Takođe,zgrada u kojoj je planirano da bude izložen Muhin impozantni Slovenski ciklus, nije sagrađena do danas.

Godine 1937, zbog straha od nacista, sva platna iz Slovenskog ciklusa bila su sklonjena. Dvadesetpet godina posle toga ni porodica nije znala gde se nalaze. Onda, pošto je Muha već odavno bio mrtav (preminuo je 1939, nekoliko dana pošto su ga saslušavali fašisti, u sedamdesetdevetoj godini), Muhinom sinu javljaju da su u jednom zamku pronađena platna čiji bi autor mogao biti njegov otac...

Na izložbi koja traje u Budimpešti prikazan je još jedan vid Muhinog rada koji nije izlagan za Muhinog života – njegovi pasteli. U Americi je, pošto su izloženi, brzo uspelo da ih vidi preko 600.000 ljudi. Ovo su radovi sublimne lepote, gde se plave i ljubičaste senke pognuto mole, sa čelima duboko uronjenim u belinu, koja bi mogla biti oblak ili sneg.

Posle Drugog svetskog rata, Muhina porodica je u nemilosti. Pet godina se njegov sin nalazi u zatvoru i porodica ne zna ni da li je živ. Muhine slike se nigde ne prikazuju. Te duboke,providne oči, nage grudi i svetli bokovi, narukvice oko sjajnih zglavaka, smatraju se smrtnim neprijateljima socijalizma.Pa ipak, mlada publika pronalazi stan u kome žive Muhini potomci i tu redovno hodočasti. Dolazili su svakog dana. „Treba nam malo lepote, malo privatnosti, malo stila, malo slobodnog vazduha”, govorili su posetioci Muhinoj snahi i sate provodili ispred ogledala u kojima se nekada ogledala slavna Bernar ili sedeli na sagovima gde su se odmarali nagi Muhini modeli, pod žižom pariskih uličnih svetiljki, sagorelih zenica.

Izložba u Budimpešti, koju posećuju turisti iz čitavog sveta, nagoveštava i nešto drugo – Muha kao umetnik još uvek nije demistifikovan niti odgonetnut. Bez poznavanja njegovih pastela, Slovenskog ciklusa, njega proglašavaju samo vrhunskim grafičarem, iako je bio mnogo više od toga. Njegov tajanstveni okultizam, sklonost ka onostranom, nadnaravnom, masoneriji, simbolizmu, pokušaji da naslika paganska obeležja nacionalnog duha, da Istoku prenese pragmatizam Zapada, a Zapadu fragilnu dušu Istoka, porodili su žile kucavice ovih slika.

Kada zamislimo načas Alfonsa Muhu, nemoguće je ne pomisliti na slikara koji je preko okeana, u Ameriku, uvek nosio i obožavani harmonijum i svirao dok su talasi udarali o bokove broda.