Vreme za kulturu

Bilo bi zanimljivo znati koliko ljudi može da prati digitalni program Radio-televizije Srbije. Svakako da ih je znatno manje nego što je ukupna populacija koju je obavezan da svojim programom opslužuje javni servis. Ali, budući da se nalazi u kablovskoj ponudi i da se može gledati i preko nekoliko slobodnih frekvencija, sigurno je dostupan bar stanovnicima velikih gradova i vodećeg kulturnog centra, Beograda.

A upravo otud najčešće stižu prigovori da se javni servis nedovoljno bavi kulturom, da tu svoju obavezu zanemaruje na račun populističke zabave, serija, kvizova, sportskih prenosa. Čudno je da se iz kulturne javnosti nije čula nijedna pohvala digitalnom programu RTS-a kao ekskluzivnom prostoru za vrhunsku umetnost, za prvorazredne koncerte, baletske predstave, teatar... To što je eksperimentalnu opremu i probni rad nove tehnologije stavio prvo u službu umetnosti potez je koji može samo da raduje. Takvo osećanje iskazao je zasad jedino selektor Sterijinog pozorja Ivan Lalić, prijatno iznenađen što je RTS čak sa petnaest kamera snimio najatraktivniju predstavu festivala – „Kralja Lira” u izvođenju Šerbedžijinog pozorišta „Ulisis”.

Saznalo se to u razgovoru tokom Jutarnjeg programa – da bi uveče na programu bio direktan prenos zatvaranja Pozorja. Istog dana u programu je bilo reči o jubileju Kinoteke, malo pre toga emitovan je „Metropolis”, nedeljnik srazmerno sazdan od informativnih i kritičarskih priloga u predstavljanju književnih, likovnih, muzičkih aktuelnosti.

Nije to dovoljno, naravno, pogotovo za očekivanja u kulturnim i intelektualnim krugovima. Ali je više nego što su oni spremni da priznaju vrednim poslenicima RTS-a koji su napravili seriju „Zaboravljeni umovi Srbije”, smislili „Razotkrivanje zaborava”, sačuvali „Nedeljom uveče”, otvorili „Trezor” za antologijska dela... onim upornim urednicima emisija školske i opšteobrazovne redakcije čiji trud nemilosrdno, nedeljama, iz programske šeme izbacuju direktni prenosi skupštinskih zasedanja... autorima naučnih magazina i hronika umetničkih smotri koji nastoje da se iscrpno bave domaćim i svetskim kulturnim fenomenima...

Pri tom, najčešće se i jedino govori o kvantitetu. A moglo bi – i treba – da se sudi i o kvalitetu, ali za to je uslov da se malo duže i s više pažnje sedi pred ekranom.

Ono što najviše nedostaje valja tražiti na dva mesta. Prvo je nacionalna baština, drugo – stvaralaštvo za decu.

Dok je prošlogodišnjim javnim konkursom za originalne dramske tekstove dala šansu savremenim autorima, nacionalna televizija kao da još čeka vreme za novi krug oživljavanja literarne klasike, za ekranizaciju dela iz prošlih epoha. To je skup i zahtevan posao, ali je osveženje koje gledalište dočekuje sa zahvalnošću.

Što se tiče programa za decu, tu se RTS najviše udaljio od sopstvene raskošne i slavne tradicije. Da nije bilo „Princa od papira”, te u svakom pogledu uglađene i doterane priče o deci iz velegrada, dugo ne bi bilo ničeg domaćeg igranog u ponudi javnog servisa. A i deca zaslužuju serije, zar ne?