Време за културу

Било би занимљиво знати колико људи може да прати дигитални програм Радио-телевизије Србије. Свакако да их је знатно мање него што је укупна популација коју је обавезан да својим програмом опслужује јавни сервис. Али, будући да се налази у кабловској понуди и да се може гледати и преко неколико слободних фреквенција, сигурно је доступан бар становницима великих градова и водећег културног центра, Београда.

А управо отуд најчешће стижу приговори да се јавни сервис недовољно бави културом, да ту своју обавезу занемарује на рачун популистичке забаве, серија, квизова, спортских преноса. Чудно је да се из културне јавности није чула ниједна похвала дигиталном програму РТС-а као ексклузивном простору за врхунску уметност, за прворазредне концерте, балетске представе, театар... То што је експерименталну опрему и пробни рад нове технологије ставио прво у службу уметности потез је који може само да радује. Такво осећање исказао је засад једино селектор Стеријиног позорја Иван Лалић, пријатно изненађен што је РТС чак са петнаест камера снимио најатрактивнију представу фестивала – „Краља Лира” у извођењу Шербеџијиног позоришта „Улисис”.

Сазнало се то у разговору током Јутарњег програма – да би увече на програму био директан пренос затварања Позорја. Истог дана у програму је било речи о јубилеју Кинотеке, мало пре тога емитован је „Метрополис”, недељник сразмерно саздан од информативних и критичарских прилога у представљању књижевних, ликовних, музичких актуелности.

Није то довољно, наравно, поготово за очекивања у културним и интелектуалним круговима. Али је више него што су они спремни да признају вредним посленицима РТС-а који су направили серију „Заборављени умови Србије”, смислили „Разоткривање заборава”, сачували „Недељом увече”, отворили „Трезор” за антологијска дела... оним упорним уредницима емисија школске и општеобразовне редакције чији труд немилосрдно, недељама, из програмске шеме избацују директни преноси скупштинских заседања... ауторима научних магазина и хроника уметничких смотри који настоје да се исцрпно баве домаћим и светским културним феноменима...

При том, најчешће се и једино говори о квантитету. А могло би – и треба – да се суди и о квалитету, али за то је услов да се мало дуже и с више пажње седи пред екраном.

Оно што највише недостаје ваља тражити на два места. Прво је национална баштина, друго – стваралаштво за децу.

Док је прошлогодишњим јавним конкурсом за оригиналне драмске текстове дала шансу савременим ауторима, национална телевизија као да још чека време за нови круг оживљавања литерарне класике, за екранизацију дела из прошлих епоха. То је скуп и захтеван посао, али је освежење које гледалиште дочекује са захвалношћу.

Што се тиче програма за децу, ту се РТС највише удаљио од сопствене раскошне и славне традиције. Да није било „Принца од папира”, те у сваком погледу углађене и дотеране приче о деци из велеграда, дуго не би било ничег домаћег играног у понуди јавног сервиса. А и деца заслужују серије, зар не?