Gluvi telefoni

Jednoj od najstarijih srpskih institucija okrenutih dijaspori, sa tradicijom dužom od pola veka i nemerljivim iskustvom u sabiranju Srba raštrkanih po svetu – Matici iseljenika Srbije – preti nestajanje. U doba kada su zagranični Srbi ovde u matici dobili drugačiji tretman, a formalno imaju i svoje ministarstvo, kada se zvanično i nezvanično govori da je premošćen jaz sa braćom u rasejanju, Matica je pala na najniže grane u svojoj istoriji.

Praktično jedina organizacija koja je izraz kontinuiteta otadžbinske brige za sunarodnike u svetu od 1951. godine kada je i osnovana, a zahvaljujući kojoj je nekadašnja Jugoslavija, a potom njeni ostaci do današnje Srbije, imala kopču sa životom Srba u dijaspori, dovedena je kombinacijom različitih neodgovornosti u situaciju da ne može da namiri svoje telefonske, komunalne i druge račune, da isplati plate malobrojnim zaposlenima, prinuđena je da deli sudbinu nezaštićenog podstanara u Nušićevoj 4 gde je odvajkada egzistirala, ali – što je najtragičnije – ne može da objasni ni sebi ni javnosti zašto je došla u takav bezizlaz.

Treba li i pominjati da već duže vreme Matica iseljenika Srbije, po onome što čini za dijasporu i duhovno zrači ka njenim odredištima po svetu, ne predstavlja snagu kako je to nekad, i u vremenima nenaklonjenim iseljenicima, bivalo. Sve to događa se nakon stvaranja nezavisne države Srbije i donošenja novog Ustava, u kome se ta ista država posebnim članom obavezala na brigu o svojima u iseljeništvu, raseljenoj trećini našeg naroda širom sveta.

Objašnjenje, koje je najbliže istini, ne bi smelo nikoga da poštedi. Ni rukovodstvo Matice koje je po inerciji, prepuštajući i hleb i kolač dosadašnjem predsedniku, samo konstatovalo stanje, ni državu koja okleva da donese zakon o Matici po ugledu na iskustva iz najbližeg komšiluka (Hrvatska), ili propušta da tokom četvorogodišnje agonije eksplicitno kaže: da li je za to da, regulišući stabilno finansiranje ove organizacije, podrži Maticu kao jednu od pruženih ruku dijaspori iz Srbije.

Dugačak je spisak onoga što je Matica činila svih ovih godina, zahvaljujući čemu danas u Srbiji znaju i za velika dela i imena Srba koji su, ne zaboravljajući otadžbinu, gradili "globalnu Srbiju". Istovremeno, Matica je među pripadnicima treće i četvrte generacije iseljenika sačuvala duhovni plamen vezanosti za Srbiju, a novootišlima u poslednjih deceniju i po bila je ohrabrujuća kopča sa rodnim krajem u dalekom svetu. Pre nekoliko meseci Maticu je SPC odlikovala Ordenom svetog Save drugog reda, kako stoji u obrazloženju koje je potpisao Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, "za majčinski odnos Matice iseljenika prema našem iseljenom rodu, za ljubav i odanost prema SPC".

Može li Matica, uprkos svemu, ali sa tolikom nebrigom oko sebe, da odgovori svom osnovnom zadatku na izgradnji zajedničkog kulturnog i duhovnog prostora Srba?

Ne treba zaboraviti da Srbija, kaskajući za duhovnim i praktičnim misijama ozbiljnih država u regionu i Evropi, još nema svoje kulturne centre u mnogoljudnim srpskim zajednicama u Americi, Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj, Švajcarskoj... Nemci imaju Geteov institut, Englezi Britanski savet, Mađari Kolegijum Hungarikum, Poljaci Poloniju, kao mrežu svojih nacionalnih duhovnih institucija u svetu, po čemu ih drugi prepoznaju i pamte. U nama najbližem Beču, gde živi više od sto hiljada Srba, mi nemamo ništa što bi nagoveštavalo nešto slično srpskom kulturnom centru.

Inflacija političkih zaklinjanja u dijasporu sa najviših mesta u državi i otrežnjujuća upozorenja analitičara o značaju iseljeničkog korpusa za Srbiju u 21. veku, koji će biti i vek dijaspore, padaju pred poražavajućom činjenicom – telefoni u Matici iseljenika su gluvi. Teško da će u takvoj situaciji Matica postati stožer izgradnje sveukupnih odnosa sa dijasporom.

Član Predsedništva
Matice iseljenika Srbije