TRESLA SE GORA, RODIO SE ŠVABIĆ

Nekako se dolazak Nika Slotera u Beograd poklopio sa najavama predsednika Tadića i ministra policije Dačića da će se država konačno obračunati sa korupcijom.

Stekao se utisak da su naši lideri, upravo zbog toga, angažovali poznatog detektiva u „havajci”, i da je on trenutno i najlogičniji izbor, budući da se Eliot Nes umorio od jurcanja za Al Kaponeom, a da je Čak Noris momentalno prezauzet svojim političkim angažmanom u Teksasu.

Orio se „Sava centar” od Borisovog odlučnog glasa dok je, svestan kamera i značaja lokalnih izbora, stranačkim kolegama i ostalim građanima otkrivao toplu vodu. U Srbiji ima korupcije i ona je u svim strankama.

Eureka! Isto je ponovio i naš prvi policajac, s tim što je još i ozbiljno zapretio irealnom neprijatelju koji rukuje realnim kapitalom u Srbiji.

Pripadnici policije su, slaveći svoj praznik, izvodili raznorazne vratolomije kojima su prikazivali svu svoju spremnost da hapse tajkune i korumpirane političare, na prvi mig svog ministra. Napolju je bio divan i sunčan dan i ptičice su cvrkutale. Optimizam se širio na svim ulicama, trgovima, pijacama...

Na kraju „akcije”, konačno je na medijskom nebu odjeknula dugo očekivana vest. Uhapšen je Radosav Švabić! Našoj muci je došao kraj!

Ako je od naših političara, mnogo je kume. Da li su oni ponekad toliko ishitreni u svojim izjavama ili se jednostavno sprdaju s nama? Riba smrdi od glave a ne od čukljeva, a ovi naši se uhvatili baš za kurije oko.

Niko ne spori da je trebalo hapsiti Švabića, naravno ako postoje potrebni dokazi, ali sam epilog Tadićevih i Dačićevih obećanja i pretnji gotovo je pajtonovski smešan. Nije skroz logično da se epicentar korupcije nalazi upravo u Aranđelovcu, i da se, i pored cele konstrukcije da je ova pandemija zahvatila pripadnike svih partija, priča završava samo na onima sa bedževima.

Oni jesu destruktivni i logorejični, nisu imuni ni na pare ni na državne stanove i ostale privilegije, ali sigurno nisu finansijski moćniji od ostalih, koji još od 5. oktobra skidaju najveći sloj kajmaka u Srbiji. Skoro smo na B92 svi mogli da gledamo seriju emisija Insajdera „Službena zloupotreba” posvećen tzv. građevinskoj mafiji.

Nekada si po emisijama Brankice Stanković mogao da naviješ sat, jer su one bile uvertira u mnoga spektakularna hapšenja. Ovaj put ćelije su mirovale, možda baš zato što ih je trebalo napuniti nekim ljudima koji su ipak malo jači igrači od Švabića.

Niko nam nije dao objašnjenje za sve te silne afere koje su prema navodima Insajdera debelo koštale ove građane. I uvek jedna te ista ekipa: Mišković, Beko, Kole, Petar Matić, Baja Plavi (izvinjavam se ako sam nekog izostavio) vedri i oblači Srbijom, a Tadića i Dačića nigde, makar da demantuju Brankicu. Jedino se gradonačelnik Đilas polomi da nam objasni kako „građevinska mafija” kao termin ne postoji u Srbiji.

Kao da je bitno da li se zovu i „Družina Pere Kvržice”, ako su ojadili državu za milione. Kad malo bolje razmislim, to su u stvari samo VIP zvanice na žurci za Bajdena. Možda je upravo korupcija naš najbolji proizvod koji možemo da ponudimo svetu, zbog nje makar uvek dobijemo peticu od Evrope.

Kako stvari sada stoje, izgleda da ćemo mi dobiti samo Švabića. Po svemu sudeći, priča o korupciji se zatvara sa zatvaranjem biračkih mesta na Voždovcu i u Zemunu. Nema veze što su patike u „Delta sitiju” pet puta skuplje nego na Petoj aveniji u Njujorku.

Nema veze što je hrana u „Maksiju” duplo skuplja nego u austrijskoj „Bili” ili u „Adegu”. Nije čak ni bitno to što narod nema ni za ’leba, a nekima se na lepe oči poklanjaju parcele od nekoliko hektara građevinskog zemljišta.

Sve će to narod, na kraju, pozlatiti, a političari će, da bi ćutali, potrpati to zlato u džepove, jer i ćutanje je zlato. Tu i tamo će se pronaći neka, što bi mi na Dorćolu rekli, „dežurna cava” čije će hapšenje da ispuni kvotu u borbi protiv korupcije.

Zato je bitno da im nikada ne damo mira. Zato je bitno da im stalno dišemo za vratom. Treba svakoga dana da smaramo našu političku vlastelu da se izjasni šta je sve urađeno da se smanji konstantna pljačka države i građana.

Moramo da tražimo da se podaci o javnim nabavkama, privatizacijama, infrastrukturnim projektima itd. do detalja objavljuju na Internetu ili javno. Hoćemo da znamo koliko košta svaka cigla, svaki ekser, svaka guma na autobusu.

I nemojte više te fore Mija iz Blaca i Žika iz Kostolca... naše je pravo da znamo za koga to zaista glasamo. Insistiramo na tome da nam kažu kada će više početi da hapse lopove kojima su se ruke osušile u našim džepovima, a ako ih već ne hapse neka se sklone i propuste one koji imaju poštenja i hrabrosti da to urade.

Tadić i Dačić će morati na kraju da priznaju da li je sve ovo bila samo predizborna kampanja ili je Radosav Švabić zaista najveći tajkun u Srbiji, a da mi to nismo ni znali.

član grupe „Beogradski sindikat”