Beogradski ženski Salvador Dali

Olja Ivanjicki je poznata ličnost širom Srbije. Njeni poštovaoci smatraju je kraljicom srpskog umetničkog sveta. Njen kitnjasti stil i hermetički stav dopada se širokoj publici. Njena kuća i njen atelje nalaze se na brdu koje gleda na ušće Save u Dunav. Veruje se da je poklonik kulta Sunca, rimski imperator Aurelijan, odlučio da ovde sazida svoj dvorac. Kad je Olja u pitanju, te duboke „imperijalne veze“ sa prošlošću nisu nestale. Ona prima goste sedeći na pozlaćenoj stolici nalik na presto Luja Četrnaestog, okružena izvezenim jastučićima, kristalnim ogledalima, srebrnim svećnjacima, usred kraljevski osmišljene boemske scenografije na tri sprata, gde podjednako izgara u svojoj umetnosti i u svom životu.

Seksualna sirena

Olja voli da se oblači upadljivo. Kao mlada, negovala je njoj svojstven stil seksualne sirene. Danas je možete videti u crnim helankama, tufnastim soknama i zlatnim trenerkama, a kapci su joj namazani debelim slojem srebrne boje. Mnogi ljudi njeno upadljivo oblačenje smatraju ekscentričnim i znakom njene ikonoklastične nezavisnosti.  Međutim, neki su je kritikovali zbog toga što je unovčila svoj seksualno izazovni imidž i što je samu sebe uzela kao temu nekih svojih slika.  Njen odgovor na ove kritike je jednostavan: bez visokorazvijenog sistema komercijalnog galerizma, bilo je bitno koristiti ličnu promociju da bi njen rad bio zapažen. „Kako da budete prisutni u javnosti, a da ne učestvujete u tom procesu? Bilo bi  bolje da moje slike umesto mene budu u prvom planu. Međutim, nijedna slika ne može ništa da postigne bez svog autora, bar ne u samom početku. Ako se ostavi u samoći ateljea, ona će tamo i ostati, pa, ako ima sreće, biće otkrivena negde posle sto godina, ako ne izgori u nekom požaru ili je ne odnese poplava.“  Po svojoj sklonosti egzibicionizmu, Olja je beogradski ženski naslednik duha Salvadora Dalija.

U već nekim poodmaklim godinama, Olja i dalje svake nedelje pohađa časove iz filozofije, na kojima proučava Hegela, Platona i Sloterdijka i neke druge filozofe. Nezainteresovana za aktuelne žučne debate koje se u slikarskim krugovima vode o smrti slikarstva, Olja je uverena da je Beograd intelektualni centar nove kulturne renesanse. Olja je nedavno radila skicu za novi most, koji bi želela da se izgradi u Beogradu, a nazvala ga je Vremenska kapija Beograda. Planirani most sastoji se od tri kraka koji liče na Hristove blagotvorne prste, u sredini se nalazi okrugla ploča u kojoj se spajaju kraci, a na mostu postoji i prostor za sedenje i posmatranje. Ona bi želela da grad podigne ovu „kapiju Evrope“, koja bi trebalo da postane svetionik za ulazak u novo doba, kome mi očigledno težimo. Ona tvrdi da jedna kapija već postoji u Beogradu i da ih ima tri u Sibiru, dve na Aljasci, jedna u Kejp Hornu i jedna u Australiji. 

Pod okriljem utopije

Oljin apetit da se bavi različitim projektima ne jenjava. Nedavno je dizajnirala odeću za modnu kuću MONA iz Beograda, a modeli su bili inspirisani mesijanskim vladarom Crne Gore, vladikom i pesnikom Petrom Petrovićem Njegošem (1813–1851) i ruskim carem i caricom. Ovim narodskim kostimima Olja je želela da evocira njihovo živo prisustvo i tako „za momenat obogati naše živote slavnim 19. vekom, koji nam je dao filozofiju, poeziju i slikarstvo“. Godine 2003. učestvovala je na internet-konkursu za novi svetski trgovinski centar koji bi zamenio dve kule srušene u terorističkom napadu 9. septembra, pod nazivom Big Apple Twins (Bliznakinje Velike jabuke – spomenik na tlu i u vazduhu). Svemirska agencija NASA je ime Olje Ivanjicki upisala u vremensku kapsulu koju su sonde položile na tlo Marsa, a Olja je  predložila da se osnuje nova zemaljska kolonija i uputila im je projekat za izgradnju muške i ženske zgrade na Marsu.

U anketi sprovedenoj u jugoslovenskoj javnosti izabrana je za najboljeg slikara 20. veka, što znači da njena populistička dela duboko plene imaginaciju domaće publike. Nedavno je objavila knjigu poezije, pod nazivom Večni uslov, i već je osnovala fondaciju Olge Olje Ivanjicki, u nadi da će jednog dana fondacija postati muzej u koji će dolaziti mnoštvo stranih posetilaca. Njen cilj je da u Beogradu sagradi hram svojoj umetnosti, sličan onome koji je Salvador Dali sagradio u Figerasu. Sa svojim neobuzdanim slikovitim stilom, koji posreduje između renesansnih paradigmi i modernističkih idioma, Olja će možda u tome i uspeti.  Izbegavajući kompleksnosti savremenog umetničkog sveta slikarstva, kao i njegovu hibridnost, njegove sumnje, njegovu sebi okrenutu refleksivnu ironiju i neprestanu promenu i strujanje, ona nudi jednu sigurniju viziju: utopiju, gde obični ljudi svojom imaginacijom i voljom još uvek imaju sposobnost da postanu heroji.

Reciklirana istorija umetnosti i drugi fenomeni

Olja Ivanjicki

Jednog dana će nas sve zatrpati ogromne količine đubreta, kako je to predvideo Kjubrik u „Paklenoj pomorandži”, filmu koji je dugo bio pod zabranom i koji je malo ko uspeo da vidi. Nešto već odbačeno, nekorisno, neupotrebljivo, pravi gomilu po gomilu đubreta. No, iskrsla je spasonosna reč „reciklaža”. I sve to nešto počelo je da se raščlanjuje, pretapa i prerađuje. Pojavio se materijal koji brzo nestaje, koji je za jednokratnu upotrebu, tek toliko da izdrži trenutak. Ideja mi je bila da se od takvog materijala napravi jedna ironija za ideju trajanja. I za ideju opet tih odbačenih predmeta koje zbog neke, možda i loše, navike ne možeš da baciš. S druge strane, zavladao je dizajn, i sve etikete, trake, mašne, ambalaža i sve to što danas čini suštinu robe koja se kupuje, ne može se baciti, jer se zbog ideje nečega zadržava. Želela sam da se to sačuva, da dobije svoje mesto. Kao što je to bila ideja pop-arta i pre toga dadaizma – da nešto što nije postane nešto što jeste. Tako je nastala srećna okolnost zaustavljanja protoka bacanja i pravljenja jedne lagane konstrukcije, koja je za mene imala jednu posebnu namenu. Na tom novom materijalu i u novoj tehnici osmislila sam fenomene – napravila sam galeriju portreta, prevashodno slikara koje volim u toj jednoj dimenziji trošnosti s jedne i poštovanja i ljubavi s druge strane. Tu je uvek i pitanje samog izbora, tog začaranog kruga u kojem su upleteni oni, ja, slike, vreme, ponavljanje određenih njihovih „proizvoda”, kao što su „Menine” – sad je pitanje zašto ne i sam Velaskez – dakle zašto samo njihovo delo, zašto ne i oni sami. Slikari moraju da nadvladaju svoje delo – bez obzira na to koliko se ono otima i koliko hoće da bude samostalno. Autor uvek mora da dominira.

Novo doba – Peto carstvo: Hegel je ozvaničio četiri carstva. Orijentalno, Grčko, Rimsko i Germansko. Po njegovoj klasifikaciji pitanje slobode bilo je uslov za formiranje ideje carstva. Za ostvarenu slobodu potrebno je bilo žrtvovanje. Od Hegelove smrti, tridesetih godina 19. veka, niko nije registrovao neko novo carstvo. Da li je moguće da dva veka posle njegove smrti niko nije zaslužio novo carstvo? Tako se i nameće ideja Petog carstva. I onda sam ja proglasila Peto carstvo. To je beogradska škola mišljenja. „Šta je umno – stvarno je: šta je stvarno – umno je.” Ono nije zvanično promovisano, ali se oseća u vazduhu. I ja ga promovišem na svojim slikama i grafikama, nežno, ali ubedljivo. Od 1999. godine krenulo je, uslovno rečeno, peto carstvo u kome ja živim. To je Beograd. Ljudi u carstvu dobijaju mogućnost da imperijalno misle na velike projekte, mada se ne zna kakva će biti njihova komunikacija, pogled na svet i događaje koji se odvijaju munjevitom brzinom, jer niko nije dao, niti može dati, pretpostavku o tome kakav će ovo vek biti. Početak milenijuma ukazao je na to, osim toga što smo registrovali ratove i malo napretka u kosmosu, da je sada sve isto na ovoj planeti. Dosadašnje iskustvo četiri carstva jedino je u trajanju – u ideji carstva, jer možeš da se osećaš kao deo carstva. I to je važno zbog osećanja pripadnosti. I zbog osećanja veličine projekta, a samim tim i u zamisli. Ako je projekat mali, onda ništa. Ceo stari vek je imao ideju veličine. A danas...

Slika „Serbium”: Ova slika predstavlja jednu vrstu političkog komentara na Srbiju. Mi u ovoj zemlji živimo vrlo „političkim životom”. Skoro da nema dana bez nekog krika, ili užasa, ili besa, neke pobune. Nema tako mnogo mesta na svetu kao što je ovo naše, možda dva ili najviše tri koja su u čudnoj nesrazmeri sa današnjim čovečanstvom koje je naviklo na poslušnost, na bespogovorno izvršavanje svih naredbi. Svet danas voli zabrane i propisuje ih, ne može bez njih. A ovo područje jedino što ne podnosi jesu upravu zabrane i – radi suprotno. I zato je vredno pažnje.

„Serbium” je slika visoke radioaktivnosti u kojoj je čovečanstvu vraćeno svih 12 DNK vlakana i sva sećanja od prapraska.