Београдски женски Салвадор Дали

Оља Ивањицки је позната личност широм Србије. Њени поштоваоци сматрају је краљицом српског уметничког света. Њен китњасти стил и херметички став допада се широкој публици. Њена кућа и њен атеље налазе се на брду које гледа на ушће Саве у Дунав. Верује се да је поклоник култа Сунца, римски император Аурелијан, одлучио да овде сазида свој дворац. Кад је Оља у питању, те дубоке „империјалне везе“ са прошлошћу нису нестале. Она прима госте седећи на позлаћеној столици налик на престо Луја Четрнаестог, окружена извезеним јастучићима, кристалним огледалима, сребрним свећњацима, усред краљевски осмишљене боемске сценографије на три спрата, где подједнако изгара у својој уметности и у свом животу.

Сексуална сирена

Оља воли да се облачи упадљиво. Као млада, неговала је њој својствен стил сексуалне сирене. Данас је можете видети у црним хеланкама, туфнастим сокнама и златним тренеркама, а капци су јој намазани дебелим слојем сребрне боје. Многи људи њено упадљиво облачење сматрају ексцентричним и знаком њене иконокластичне независности.  Међутим, неки су је критиковали због тога што је уновчила свој сексуално изазовни имиџ и што је саму себе узела као тему неких својих слика.  Њен одговор на ове критике је једноставан: без високоразвијеног система комерцијалног галеризма, било је битно користити личну промоцију да би њен рад био запажен. „Како да будете присутни у јавности, а да не учествујете у том процесу? Било би  боље да моје слике уместо мене буду у првом плану. Међутим, ниједна слика не може ништа да постигне без свог аутора, бар не у самом почетку. Ако се остави у самоћи атељеа, она ће тамо и остати, па, ако има среће, биће откривена негде после сто година, ако не изгори у неком пожару или је не однесе поплава.“  По својој склоности егзибиционизму, Оља је београдски женски наследник духа Салвадора Далија.

У већ неким поодмаклим годинама, Оља и даље сваке недеље похађа часове из филозофије, на којима проучава Хегела, Платона и Слотердијка и неке друге филозофе. Незаинтересована за актуелне жучне дебате које се у сликарским круговима воде о смрти сликарства, Оља је уверена да је Београд интелектуални центар нове културне ренесансе. Оља је недавно радила скицу за нови мост, који би желела да се изгради у Београду, а назвала га је Временска капија Београда. Планирани мост састоји се од три крака који личе на Христове благотворне прсте, у средини се налази округла плоча у којој се спајају краци, а на мосту постоји и простор за седење и посматрање. Она би желела да град подигне ову „капију Европе“, која би требало да постане светионик за улазак у ново доба, коме ми очигледно тежимо. Она тврди да једна капија већ постоји у Београду и да их има три у Сибиру, две на Аљасци, једна у Кејп Хорну и једна у Аустралији. 

Под окриљем утопије

Ољин апетит да се бави различитим пројектима не јењава. Недавно је дизајнирала одећу за модну кућу МОНА из Београда, а модели су били инспирисани месијанским владаром Црне Горе, владиком и песником Петром Петровићем Његошем (1813–1851) и руским царем и царицом. Овим народским костимима Оља је желела да евоцира њихово живо присуство и тако „за моменат обогати наше животе славним 19. веком, који нам је дао филозофију, поезију и сликарство“. Године 2003. учествовала је на интернет-конкурсу за нови светски трговински центар који би заменио две куле срушене у терористичком нападу 9. септембра, под називом Big Apple Twins (Близнакиње Велике јабуке – споменик на тлу и у ваздуху). Свемирска агенција НАСА је име Оље Ивањицки уписала у временску капсулу коју су сонде положиле на тло Марса, а Оља је  предложила да се оснује нова земаљска колонија и упутила им је пројекат за изградњу мушке и женске зграде на Марсу.

У анкети спроведеној у југословенској јавности изабрана је за најбољег сликара 20. века, што значи да њена популистичка дела дубоко плене имагинацију домаће публике. Недавно је објавила књигу поезије, под називом Вечни услов, и већ је основала фондацију Олге Оље Ивањицки, у нади да ће једног дана фондација постати музеј у који ће долазити мноштво страних посетилаца. Њен циљ је да у Београду сагради храм својој уметности, сличан ономе који је Салвадор Дали саградио у Фигерасу. Са својим необузданим сликовитим стилом, који посредује између ренесансних парадигми и модернистичких идиома, Оља ће можда у томе и успети.  Избегавајући комплексности савременог уметничког света сликарства, као и његову хибридност, његове сумње, његову себи окренуту рефлексивну иронију и непрестану промену и струјање, она нуди једну сигурнију визију: утопију, где обични људи својом имагинацијом и вољом још увек имају способност да постану хероји.

Рециклирана историја уметности и други феномени

Оља Ивањицки

Једног дана ће нас све затрпати огромне количине ђубрета, како је то предвидео Кјубрик у „Пакленој поморанџи”, филму који је дуго био под забраном и који је мало ко успео да види. Нешто већ одбачено, некорисно, неупотребљиво, прави гомилу по гомилу ђубрета. Но, искрсла је спасоносна реч „рециклажа”. И све то нешто почело је да се рашчлањује, претапа и прерађује. Појавио се материјал који брзо нестаје, који је за једнократну употребу, тек толико да издржи тренутак. Идеја ми је била да се од таквог материјала направи једна иронија за идеју трајања. И за идеју опет тих одбачених предмета које због неке, можда и лоше, навике не можеш да бациш. С друге стране, завладао је дизајн, и све етикете, траке, машне, амбалажа и све то што данас чини суштину робе која се купује, не може се бацити, јер се због идеје нечега задржава. Желела сам да се то сачува, да добије своје место. Као што је то била идеја поп-арта и пре тога дадаизма – да нешто што није постане нешто што јесте. Тако је настала срећна околност заустављања протока бацања и прављења једне лагане конструкције, која је за мене имала једну посебну намену. На том новом материјалу и у новој техници осмислила сам феномене – направила сам галерију портрета, превасходно сликара које волим у тој једној димензији трошности с једне и поштовања и љубави с друге стране. Ту је увек и питање самог избора, тог зачараног круга у којем су уплетени они, ја, слике, време, понављање одређених њихових „производа”, као што су „Менине” – сад је питање зашто не и сам Веласкез – дакле зашто само њихово дело, зашто не и они сами. Сликари морају да надвладају своје дело – без обзира на то колико се оно отима и колико хоће да буде самостално. Аутор увек мора да доминира.

Ново доба – Пето царство: Хегел је озваничио четири царства. Оријентално, Грчко, Римско и Германско. По његовој класификацији питање слободе било је услов за формирање идеје царства. За остварену слободу потребно је било жртвовање. Од Хегелове смрти, тридесетих година 19. века, нико није регистровао неко ново царство. Да ли је могуће да два века после његове смрти нико није заслужио ново царство? Тако се и намеће идеја Петог царства. И онда сам ја прогласила Пето царство. То је београдска школа мишљења. „Шта је умно – стварно је: шта је стварно – умно је.” Оно није званично промовисано, али се осећа у ваздуху. И ја га промовишем на својим сликама и графикама, нежно, али убедљиво. Од 1999. године кренуло је, условно речено, пето царство у коме ја живим. То је Београд. Људи у царству добијају могућност да империјално мисле на велике пројекте, мада се не зна каква ће бити њихова комуникација, поглед на свет и догађаје који се одвијају муњевитом брзином, јер нико није дао, нити може дати, претпоставку о томе какав ће ово век бити. Почетак миленијума указао је на то, осим тога што смо регистровали ратове и мало напретка у космосу, да је сада све исто на овој планети. Досадашње искуство четири царства једино је у трајању – у идеји царства, јер можеш да се осећаш као део царства. И то је важно због осећања припадности. И због осећања величине пројекта, а самим тим и у замисли. Ако је пројекат мали, онда ништа. Цео стари век је имао идеју величине. А данас...

Слика „Serbium”: Ова слика представља једну врсту политичког коментара на Србију. Ми у овој земљи живимо врло „политичким животом”. Скоро да нема дана без неког крика, или ужаса, или беса, неке побуне. Нема тако много места на свету као што је ово наше, можда два или највише три која су у чудној несразмери са данашњим човечанством које је навикло на послушност, на беспоговорно извршавање свих наредби. Свет данас воли забране и прописује их, не може без њих. А ово подручје једино што не подноси јесу управу забране и – ради супротно. И зато је вредно пажње.

„Serbium” је слика високе радиоактивности у којој је човечанству враћено свих 12 ДНК влакана и сва сећања од прапраска.