U haljinici greha

Moraš to gledati, igra Jasna Đuričić... Kad se stigne do te rečenice, zvezda je overena. Bilo to u Srpskom narodnom u Novom Sadu, bilo u Ateljeu 212, svejedno. A mogla bi biti i u Burgteatru, Šaubine... predstave bi želeli zbog nje. Štaviše, ona izgledom pripada tipu zapadnoevropske glumice. Čisto lice, nenašminkan pogled, samo vrisak karmina. Obavezno crveno kojim je toliko puta, nepogrešivo, sred scene, obojila usne i unela purpur u sivu paletu bola. Karmin i cigara. Kakva šarmantna ekološka prestupnica! „Zapadni“ je i način njenog oblikovanja samoglasnika: oni su oštrih krajeva, modelira ih vodoravno, ne ovalno, opasni su kao ugriz.

U „Šumi blista“ ona je sav pali svet komada. Dimi i pije. Ređa prazne čaše kao trofeje posrnulog života. Pogled upućen u ništa, uzdržane suze. I rezignacija. Neko bi odustao, rekao bi, ne mogu više, šta ja tražim u ovom ničemu, ali njena Maca se sva primila – puši i strada koliko joj se hoće. I dok  viri u mrak gledališta kao u svet utvara, začuđena što tako ravnodušno svedoče o stradanju drugih, ona udara na svest, drži lekciju. Njoj treba mala sreća, ne planetarna, da izvine tragači za globalnim metaforama.

Ako je, pre nekih godina na razdaljinu dva srpska grada, gledala kao na neravnopravno medijski pokriven Beograd i Novi Sad, sad je tu podelu teritorije sama „pojela“. Ni ona ni gledalac više ne razmišljaju gde su, koja pozorišna firma je producira, koji grad prisvaja. „Nahod Simeon“, „Greta“, Ja ili neko drugi“, „Brod za lutke“, „Šuma blista“...

Realizam reditelja Tomija Janežiča traži hrabrost glumca da oslobodi i otkrije vlastiti realizam, da se, bez manipulacije formom, da na uvid do poslednjeg atoma i bore. Treba da imaš petlju, da staneš na  ivicu ponora i na tankoj razdvajalici fiktivnog i stvarnog zapatiš jedan privremeni životić, uspostaviš se kao da si oduvek tu. No, njen pristanak na „opite“ u laboratoriji Janežič nije ni slučajno samo u sferi opipljivog. Udvojena, utrojena ... U „Nahodu Simeonu“ našla se pred senzacijom vlastitog otkrića da može biti i biblijska majka, i posrnula svetica, i dugonoga blondina sa haube.

(/slika2)Glavni će drhtaji prostrujati u trenucima kontradiktornog zagrljaja sa sinom. Ležeći u haljinici greha sažima čulnost biblijske razuđenosti drame. I još jednom referiše redak kapital – telesnu superiornost i materiju zavođenja, negovanu i pripravnu na  totalni angažman. Sve je to, naravno, na usluzi njenoj  dubinskoj ekspresivnosti ogromnog raspona. I najsnažnija stanja može da plasira haiku gestom. Kad je u strasti, to je i stomačno i moždano. Inteligencija erosa.

U „Brodu za lutke“ punoća  rediteljske matrice i erupcija predstave mogući su samo uz Jasnino biće bez godišta. Energijom plavi sve i furiozno nosi kompletnu posadu drame. Kao multijunakinja, ona je  i zrela hipersenzibilnost i zaigrana nimfeta čiju je maštu teško namiriti. Paklena kombinacija pameti i ženstvenosti. Natprosečne moći transformacije. Fanatičan je njen upad u psihološku strukturu brojnih lica jedne žene. Erupcijama osećanja izaziva katarzu. Govornim bravurama natapa i unapređuje dramatiku naracije.

Samo veliki, sa slobodom u svakom mišiću, smeju da ukrste sebe i svoj lični, mentalni i biološki prtljag sa publikom  preko puta, da joj, otvoreno, u lice misle stvari o kojima puk pojma nema. Sva od prirodnog materijala koji propagira, ona potire moderne definicije, šika, ruši religije formi koje imaju tendenciju obaranja cene osećajnog i biološkog u korist vizuelnog. Ona je opipljiv demanti trendi boginja, toliko izmršavljenih da ne bi mogle rađati decu i glava pretesnih za opširniju misao.

U svakom trenutku ima svest o liku u kojem je, smestila ga je u sebe, veruje mu i gledaoca vodi ka toj veri. Ne pita se u kojoj je ulozi, ne  žuri na TV snimanja, prekovremenu glumu, ne ustupa dikciju sapunskom humoru. Njen humor je visokog ranga, čak i kad je bezobrazan. Ona je sama svoja ekskluziva. Čekate da se pojavi. Da ispuni scenu, preokrene osećanja, promeni štimung. Kad izađe, ono pre pada u drugi plan, prestaje da važi. Unosi svetleći mrak u „Zverinjak“... Ugašenog pogleda, a tako jakog unutrašnjeg vida. Nepogrešivo, dodirom, oseća  svog čoveka, makar on bio u kovčegu. Pred tom svevidećom čulnošću, panično se povlače sile tame. Ušla je tišina koja će uneti  reda u pravdu i nepravdu.

Ne igrati na publiku, već na sebe – geslo je jakih glumačkih ličnosti. Jer im je teže da ispune vlastita očekivanja nego očekivanja drugih. U „Pokondirenoj tikvi“, recimo, praćena salvama smeha, nastavlja da, bez dodavanja gasa i nekontrolisane spoljne komike, vodi iskrenu bitku za Femine pink vizije. Mlatarajući pufnom okolo, pokušava, da makar i pogrešnim bojama, rastera vonj zatočene svesti. Glumica sto deset posto, što bi rekla rediteljka Ana Tomović. Jasna Đuričić, autentična scenska diva, vlastitog, pa hajde, i evropskog formata.