Srbija u tropskoj vrelini

Sve tamo do utorka ove nedelje Srbija je bila u tropskoj vrelini sa opasno visokim temperaturama. U ponedeljak, kad je vrelina bila na vrhuncu, ispraćen je posle dvonedeljnog svog boravka Rob Stjuart koji je u Srbiju došao kao ljubimac, a iz nje otišao kao ljubitelj.

Istini za volju, treba reći da u Srbiji nije boravio Rob Stjuart, nego Nik Sloter – lik koji je ovaj kanadski glumac igrao u pedeset epizoda televizijske serije „Tropska vrelina“ koja se sa izuzetnim uspehom prikazivala kod nas pre nekih petnaest godina.

Dakle, kao junak njihove mladosti, u Srbiji se oči u oči sa sredovečnim svojim ispisnicima našao sada petnaest godina stariji Nik Sloter. Da se razumemo, on ovde nije došao iz svog života, nego pravo iz sapunice „Tropska vrelina“. Da se razumemo, glumac ovde nije došao iz svog privatnog života, nego kao lik, pravo iz sapunice „Tropska vrelina“. Petnaestak godina, otkad se završilo emitovanje serije, prespavao je on, zajedno sa svojom srpskom publikom, u zimskom snu i, gle čuda, probudili su se sada, usred vreline, da se sretnu baš kao nekad. Kosti su im otežale, lica se izborala, ali su im srca ista.

Da stvar bude zanimljivija, sam glumac rekao je u jednom od brojnih intervjua koje je davao tokom proteklih petnaest dana, da seriju po kojoj je toliko popularan u određenim područjima planete smatra užasnom.

Ljubitelji serije preneli su osobine glavnog njenog lika na glumca koji je taj lik tumačio. U tom prenosu ima nečeg suštinski totemskog. Pod maskom Nika Slotera, iščezlo je lice Roba Stjuarta. Stoga, kad kažemo da je sa aerodroma „Nikola Tesla“ iz Srbije otputovao Nik, a ne Rob, dobro kažemo. Niku je, naime, Srbija klicala, Nik je učestvovao na koncertu grupe „Atheist rap“, Nik je posadio stablo ili stabla kanadskog javora u Žarkovu, Nik je u jednom restoranu zgotovio suši i u jednoj diskoteci bio DJ.

Da li Rob tj. Nik u svemu ovome snosi ikakvu odgovornost, manje je važno pitanje. Ono što je tu bitno jeste šta zapravo simbolizuje čitav ovaj simulakrum koji se predstavlja kao stvarnost; ovaj pas kao lajuća životinja koji se predstavlja kao sazvežđe istog imena? U čemu je suština ovog totemističkog postupanja?           

Dakle, Srbija danas ima svog Nika Slotera, u izvesnom smislu ambasadora dobre volje od koga očekuje da propagira dobre osobenosti njenog gostoprimstva i (udri brigu na) veselja. Srbija je, to ne treba smetnuti s uma, imala svojevremeno svoje Šifere i Besone, a još uvek ima i svog Handkea. Od svih njih očekivala je (subjekat očekivanja tu nije niko drugi do vlast) da dekomponuju sliku o srpskim zločinima, uvreženu na Zapadu.

Svi ovi prijatelji, međutim, ništa nisu uspeli da dekomponuju, nego su, naprotiv, svojim radom još više učvršćivali ono što su rešili da oslabe.

Sada su očekivanja usmerena ka Niku Sloteru upućena s druge adrese i drukčijeg su karaktera – od njega se ne očekuje da se hvata u koštac s negativnim saznanjima drugih nego da prenosi pozitivna znanja odavde. Uz to, niti je Nik tako slab pisac kao Patrik Beson, niti tako bezvredan intelektualac kao Danijel Šifer, a nije ni ličnost takvog integriteta kao Handke; najzad, on nije ni pisac ni intelektualac nego jedan običan čovek koga je, pod lažnim imenom, zadesila simpatija mnogobrojnih u Srbiji, a za koju oni nemaju nikakve realne emocionalne podloge. Oni koji vole Nika, vole svoj fetiš, svoj sopstveni privid u koji ulažu istinsku energiju očekivanja i nade. Nik nije svojom voljom lažni car.

Ovde je posredi žudnja za prividom, koja je rđava supstitucija za nerealizovan potencijal zadovoljstva. To je bekstvo od jave u san. U neobičnom odnosu ljubitelja prema ljubimcu Niku stoji isto ono što i u odnosu Jelice prema baronu Goliću u slavnoj Sterijinoj komediji „Laža i paralaža“.

Kao što kod Gogolja od Hljestakova Revizora prave građani palanke, tako i kod Sterije devojka Jelica hoće da veruje u baronstvo lašca Alekse jer joj ništa drugo lepo ne preostaje do vera u tu iluziju. Jelica ne žele da vidi ono što joj je jasno, da je baron Golić baron nahvao, jer je neuporedivo ljudskije verovati i proživljavati tu irealnu nadu nego se suočiti s panonskim blatom koje ništa ne obećava do dosadu i smrt.

Od Roba Stjuarta se očekuje da u Srbiji bude Nik Sloter, iako oni koji to očekuju dobro znaju da on to nije. Ali, suočavajući se sa Sloterom, dobijaju priliku da i sami glume, da se poigravaju i sa svojim karakterom i sa svojom egzistencijalnom situacijom, a ne da tegobno budu samo ono što jesu – za šta ne smatraju da snose sopstvenu krivicu.

To je rezime priče o boravku Nika Slotera među Srbima.

Za Sloterom, posle fatamorgane u srpskoj tropskoj vrelini, ostaje sećanje na privid nad blatom i nada da će taj privid sam sobom preobraziti blato.

Nik Sloter, to je jedan totem preobražaja koji ništa ne govori o sebi, jer o sebi i nema šta da kaže nego o onima kojima je kao takav neophodan. A Rob Stjuart, on je samo iznajmljeno telo, glas i pokret Nika Slotera koji nikada nije ni postojao.