Hir boga Vulkana

Verujete li u to da je orgijanje boga Vulkana potamanilo maltene sva stvorenja pre 260 miliona godina?

Doskora se pretpostavljalo je da je Zemlja u ta davna vremena iskusila jedan od bezbroj kosmičkih „bliskih susreta” – udar asteroida ili pad komete – koji su joj ostavili mnoštvo ožiljaka u vidu svakojakih udubljenja. Profesor paleontologije Pol Vignal, sa Univerziteta Lids (Velika Britanija), ovih dana je razglasio da zastrašujuće riganje vulkana na jugozapadu Kine (provincija Emeišan) izbacilo u visinu oko pola miliona kubnih metara lave, prekrivši površinu veliku, otprilike, kao što bile Srbija i Crna Gora pre razdvajanja, i pomorivši morski život širom sveta!

Šta je u tome neobično?

Naučnička vičnost da tačno ustanove kada se orijaška erupcija dogodila i da uspostave nedvosmislenu vezu sa sveopštim iščeznućem živih stvorova, što su objasnili u članku u uglednom časopisu „Sajens”. Upitaćete se, naravno, kako je to moguće?

Tumačenje je prilično jednostavno: izlivanje je ostavilo vidljiv trag u plitkoj morskoj vodi, a to znači da je lava i danas prepoznatljiva u različiotim slojevima stena, stešnjenih imeđu naslaga sa ostacima (fosilima) životinja čiju je starost i sam početak pogubnih zbivanja lasno izmeriti. Svojevrsni „geološki časovnik”, zar ne?

Možda posledice ne bi bile toliko smrtonosne i otisci tako uočljivi da vulkanske kupe nisu načičkane blizu obale. U žestokom dodiru brzih užarenih reka lave i morskog plićaka, čak u stratosferu su odaslate ogromne količine sumpordioksida. Kao da ste prosuli vodu u tiganj s vrelim uljem, što vam se, priuznaćete, bare jednom desilo u kuhinji. Džinovski oblak vruće vodene pare, začinjene otrovnim hemikalijama, začas je obujmio našu planetu.

Dugo smrzavanje

Nagli priliv sumpordioksida pospešio je ubrzano nagomilavanje oblaka na svim meridijanima – izazvaši sveopšte rashlađivanje (opadanje temperature) i pokrenuvši obilne „kisele kiše” koje su neprestano lile. Otpočela je nezaustavljiva prirodna nepogoda, čiji se ishod meri pomorom bibilijskih razmera. U fosilima utisnuto je da morski živit iznenadno zbrisan, što je nesumnjivo u sprezi sa strahotnim izlivanjem lave i stravčnim udesom.

Prethodna izučavanja su već načinila kopču između povećanja količine ugljen-dioksida u Zemljinom gasnom omotaču, riganja vulkana i sveopštim izumiranjem. Teško je bilo, međutim, povezati klimatsko-ekoološke promene na planeti i erupciju, što je tek sada učinjeno.

Sličan supervulkan probudio se iz dugottrajne dremeži pre 600.000 godina u Jeloustonskom parku i prekrio lavom polovinu teritorije današnje SAD, zbog čega su geolozi i geofizičari spremni da najave još jedan takav pir u naše vreme. Ionako je čuveni prirodni rezervat jedna od nekoliko „najvrelijih tačaka” na nemirnoj plavozelenoj planeti. Za sada nema razloga za strahovanje, jer su skorašnja merenja pokazala da su mesta na kojima se očekuje ponovno izbacivanje vrele lave, prašine i gasa samo 50 do 200 Celzijusovih stepeni toplija od okoline.

Pre ili kasnije – što ubedljivo potkrepljuje Zemljina geološka prošlost – razorna vulkanska erupcija ugroziće ljudsku civilizaciju uzrokujući višegodišnje smrzavanje. Budemo li zajedljivi: to je dobra vest. A loša? Tom divljanju prirode niko se ne može suprostaviti.

Desetak planina na našoj planeti u kojima se, pre predanju pojavljuje rimski bog vatrea Vulkan (sa stalnim boravištem u grotlu Etne na Siciliji), u stanju je da izbljuje toliko vodene pare, gasova, pepela, lave i kamenja kao retko kada u poznatoj (i istraženoj) povesti. Pomamno orgijanje nadmašilo sve što su do sada ljudskom rodu naudili Krakatau, Sveta Jelena, Pinatuibo ili ma koji vulkan u minulih nekoliko hiljada godina.

Iščeznuće ljudi

Supererupcija bi stotinama puta bila pustošnija od svih za koje znamo. Pre nekoliko godina geolozi su, temeljeći svoje predviđanje na prikupljenim podacima, nagovestili da bi posle takvog izlivanja vulkana u Jeloustonskom parku polovina SAD bila prekrivena pokrivačem od pepela debelim jedan metar!

Šta prethodi ovakvim poremećajima?

Ogromni „džepovi lave” počnu urbzano da se nadimaju, za samo nekoliko dana ona pokulja napolje kroz grotlo. Prašina, gasovi i vodena para se godinama uzdižu u atmosferu, zaklanjajući sunce i hladeći površinu Zemlje; zavladaju „večna zima” u kojima mnoge biljne i životinjske vrste zauvek nestanu. Ceo jedan kontinent (a možda i više) prekrio bi pepeo koji bi se zadržao godinama i decenija, uništavajući psotojeći i onemogućujući nove useve.

Pomamni pir vulkana Tona na indonežanskom ostrvu Sumatra, pre 74.000 godina, načinio je krater prečnika sto kilometara, izbacio prašinu i pepeo u obliku stuba visokog 50 kilometara i ispustio tri milijarde tona sumprodisoksida (stotinu puta više od Vezuva 79. godine naše ere koja je uništila Pompeju). Živa u termometru se srozala za, najmanje, 21 Celzijusov stepen, jer su prašina i pepeo zamračili nebo. Tri čletvrtine biljaka na severnoj polulopti je zauvek iščezlo.

Američki antropolog Stenli Embrouz je 1998. obznanio da je to nenadano smanjilo broj ljudi – na manje od 10.000, a možda i hiljadu – čime se može protumačiti začuđujuće „usko grlo” u naslednom otisku (DNK). Naši davni preci suočili su se s neumitnim iščeznućem!

Pre ili kasnije i nas će nešto slično zadesiti, a nismo kadri ničim da sprečimo hir boga Vulkana.