Poremećaji ličnosti i ubistva

Povremena okrutna ubistva svaki put iznova pokreću pitanje šta se u Srbiji dešava sa njenim, do raspada zemlje, relativno miroljubivim stanovništvom. Tačno je da je od početka prošle decenije zabeleženo više nasilnih smrti nego ranije, ali ta učestalost još uvek ne odudara od proseka koji odlikuje druge zemlje prepuštene tranzicionoj vetrometini.

Svetske statistike ukazuju da dva ekstremna pola u pogledu učestalosti ubistava zauzimaju Irak sa 100 i šarolika grupa zemalja (Hongkong, Singapur, Maroko) sa 0,5 stradalih na 100.000 stanovnika godišnje. U okviru tog dvestostrukog raspona, verovatnoća da se pogine u Srbiji je desetostruko veća nego u najbezbednijim zemljama, ali je, za utehu, dvadeset puta manja nego u Iraku. Uporedo sa socijalnim, psihološkim i drugim okolnostima, izmenili su se motivi i način ubijanja, ali je kod nas najupadljivija promena u vezi sa sudbinom ubica: u Beogradu je 1985. ostajalo nerasvetljeno svako 50, a 1993. svako treće ubistvo.

Među laicima je rasprostranjeno uverenje da im najveća opasnost preti od ,,s uma sišavših”, to jest, teških psihijatrijskih bolesnika (šizofrenija, paranoja, melanholija). Epidemiološki podaci zaista ukazuju na izvesnu, mada ne izrazitu, povezanost između šizofrenije i nasilja, ali ovi bolesnici nisu samo izvršioci, već su često i žrtve. Agresiji su skloni paranoidni šizofreničari, po pravilu mladi, nezaposleni muškarci, sa kriminalnim dosjeom u policiji, a njihove umišljene misaone konstrukcije (ljubomora, navodna pretnja ili zavera) usmerene su prema bližnjima. Kada je reč o melanholiji, kao negativnoj fazi takozvanih afektivnih (manično-depresivnih, bipolarnih) poremećaja, u pitanju su obično mlade žene koje, gonjene brigom i ljubavlju, svoju decu i supruga od imaginarnih pretnji ,,štite” njihovom likvidacijom, da bi potom obično digle ruku i na sebe.

U ukupnoj strukturi, takva ubistva čine samo 10-15 odsto, a za većinu ostalih slučajeva počinioce prevashodno treba tražiti među ljudima sa takozvanim poremećajima ličnosti. Za društvo bi najjednostavnije bilo da takve pojedince trajnije izoluje. Postoje stidljivi i ograničeni pokušaji u tom pogledu: australijski Vrhovni sud nedavno je podržao ustavnost zakona po kome se seksualni napasnici mogu zadržati u zatvoru i po isteku izdržane kazne ukoliko se proceni da postoji opasnost od recidivizma. U SAD se mladim ljudima, kada treći put, bez obzira na težinu prestupa, dođu u sukob sa zakonom, obavezno izriču dugogodišnje zatvorske kazne.

Razlozi za uzdržanost (tačnije, nemoć) društva su brojni. Psihijatrijska epidemiologija je pokazala da duševne bolesti nisu, kako se verovalo, retki fenomeni. Recimo, svaki 50. građanin ima afektivni poremećaj na nivou psihoze (narodski, ludila) a uz sivu graničnu zonu se nalazi još 2-5 odsto ljudi. Mnogo su učestaliji poremećaji ličnosti, koji se mogu uočiti kod svakog 6. ili 7. pripadnika ,,normalne” populacije. Uz to, mentalno zdravlje se mora posmatrati kao dinamičan fenomen jer su studije praćenja pokazale da iznenađujuće visok procenat duševno stabilnih ličnosti koje bar jednom tokom života, makar na kratko, ispolje ponašanje koje jasno odudara od normalnog.

Dodajmo da su i sami psihijatri pomogli da se, u okviru takozvanog antipsihijatrijskog pokreta, razveju predrasude o psihičkim bolesnicima kao čudacima koje treba trajno ili što duže konfinirati. Uz često efikasne lekove, razvoj civilnog društva je takođe učinio da prevlada stav o tolerisanju različitosti i osudi prinude većine nad pojedincima koji se drukčije ponašaju ili neuobičajeno izgledaju.

Uz objašnjenje da je strah javnosti od teških psihičkih bolesnika u velikoj meri neosnovan, stručnjaci u najrazvijenijim zemljama ukazuju da je ipak potrebno obratiti pažnju na bezbednost osoba u njihovom okruženju i uzdaju se u dalje usavršavanje psihoaktivnih lekova. O eventualnim merama prema mnogo brojnijoj kategoriji osoba s poremećajima ličnosti govori se mahom tek posle njihovih sukoba sa zakonom.

Imajući u vidu relativnu bespomoćnost bogatijih sredina da se nose s tim problemom, ne treba ni kod nas previše očekivati. Ipak, mnogo se može postići bržim preventivnim delovanjem policije i energičnijom reakcijom sudskih vlasti, a kada je o teškim psihičkim bolesnicima reč, stalnom proverom redovnosti uzimanja lekova i boljom saradnjom između psihijatara i socijalnih radnika na terenu.

profesor Medicinskog fakulteta u penziji