Profesor u zagrljaju tranzicije

Gornji Milanovac – Danas će porciju pasulja i četvrt vekne, dobijene na šalteru narodne kuhinje, profesor mašinstva Draško Gmizić podeliti na dva obroka: doručkovaće oko 10 sati, a večerati pred zalazak sunca. Tako je činio svakoga dana već dva meseca, tako će i sutra, prekosutra... Sa diplomom fakulteta, sa 23 godine radnog staža, sve u preduzeću metalnih konstrukcija „Seko“, i sa 52 godine života, postao je – socijalni slučaj.

– Radio sam kao projektant, pri kraju i kao šef razvoja. Projektovao sam i ugrađivao opremu, između ostalog, u novosadskom hotelu „Apart“ i zemunskoj „Galenici“, bili su to poslovi velike vrednosti. Pre pet godina, firma „Seko“ je dospela u stečaj, a ja na spisak nezaposlenih. Do smrti majke, pre tri i po meseca, živeli smo nas dvoje od 17.000 dinara porodične penzije. Od tada sam bez ikakvih prihoda – priča nam Draško pred narodnom kuhinjom Crvenog krsta sa porcijom toplog variva u rukama.

Nije Draško nikada pomišljao da će, eto, jednom postati abonent kazana za najsiromašnije. Posle odlaska majke, patio se mesec-dva, dok nije stigao do očaja.

Ali, nisu samo porcija variva i parče vekne, makar i nadvoje podeljeni, dovoljni za život. Bez vode i struje se ne može, a to košta. Za Draška oko tri hiljade dinara mesečno.

– Imam trojicu drugara koji mi dadnu po hiljadarku. Dvojica su obični radnici, sa malim platama, jedan je profesor koji izdržava celu porodicu. Nemaju ni oni koliko im je potrebno, a pomažu mi – otkriva Draško kako „pokriva“ taj trošak.

Jedno zlo nikada ne dolazi samo, kako je to narod davno uočio. Ranije je poneki dinar zarađivao podučavajući srednjoškolce matematici i mehanici. Onda je obnevideo, a pre mesec dana operisao kataraktu. Sad čeka da skine konce i da stavi sočiva. Potom bi mogao ponovo da radi, recimo kao nastavnik u školi ili koji drugi posao. Sa nedovoljnim stažom valja čekati još 13 godina do prve penzije.