Život koji nestaje

U Trstenik sam stigao svojim omiljenim putem, onim od Kragujevca: deo od Rekovca prema Zapadnoj Moravi najlepši je deo Šumadije. Neki kažu i najbogatiji. Gotovo da nisam prepoznao selo Medveđu. Liči mi na gradić. Moji domaćini mi kažu da nisam pogrešio. Još malo pa će Medveđa prestići Trstenik. Možda i zato što u Medveđi ništa ne propada, a u Trsteniku sve. Pod ovim „sve“ moji domaćini misle na nekad poznatu trsteničku industriju. Medveđa industrije nikad nije ni imala. Jeste selo, ali selo koje je izrodilo jednog ministra kulture. I reditelja one serije zbog koje nije pametno održati književnu promociju, ako se emituje u isto vreme.

Moguće je da se sela u dolini Zapadne Morave, između Kraljeva i Kruševca, još drže, ali sela u većini ostalih krajeva nepovratno umiru. I to je tako, i tu nikakve žalopojke ne vrede. U stvari, selo odumire već od Prvog srpskog ustanka (Vuk je vrlo upečatljivo opisao kako vođe ustanka preko noći zbacuju seljačke gunjeve i navlače varoške anterije), ono nastavlja da umire tokom 19. veka, da bi sa komunističkom revolucijom (svi u fabrike!) doživelo samrtni ropac. Sada je na izdisaju. Ništa nema u tome neobično. Takav preobražaj selo je doživelo na Zapadu, u Americi nikad nije ni zaživelo u obliku koji mi znamo. Moderni čovek hoće da bude čovek polisa – i tome se nema šta dodati.

Umiranje srpskog sela lepo je pratila literatura, pa se obično uz pripovetku ili roman dodavao i epitet seoski, naravno u pejorativnom značenju. Realistička pripovetka 19. veka prikazala je svu bedu seoskog života: seljaci su u stalnom sukobu, sa svim i svakim, sa kmetom, popom, učiteljom, prirodom, sobom. Dušan Radić, pomalo zaboravljeni pisac, opisao je propadanje sela oko Vrnjačke Banje posle Prvog svetskog rata (glavni krivac je grad, koji postaje simbol Sodome i Gomore). Niti je ta literatura o selu ikad proglašena velikom i vrednom, niti njeni pisci. Nevažna, retrogradna tema, beznačajna i starinska literatura.

U čemu je, onda, tajna gledanosti serije „Selo gori a baba se češlja“.Ako mislite da je pravljena za seljake, varate se, jer je njih danas u Srbiji ponajmanje. Iako je to priča o jednom današnjem selu, čiji su žitelji već pola nogom u gradu, serija ipak govori o jednom svetu koga više nema, ili koji će uskoro nepovratno nestati. Ono što nestaje, ono što je za mnoge „prošlo“, uvek je lepše od ovog „sadašnjeg“. Tim pre što glavni junaci i nisu tako „priprosti“ ili „iskvareni“ (kakve su inače uobičajene predrasude o seljacima) i što, i pored sve sirovosti i „neobrazovanosti“, pokazuju da imaju široku dušu i meko srce. Njihova priča,koja ima, svakako, elemente bajke, nije ništa drugo nego dirljiva priča da se i ta duša i to srce sačuvaju u jednom poprilično okrutnom i surovom svetu, zvao se on tranzicioni, postkapitalistički – svejedno. Za mnoge gledaoce, za one koji nikad nisu upalili vatru u ognjištu ili pokosili otkos trave i videli kako se krava muze, za one koji sa svojim komšijama iz solitera izmenjali tokom niza godina samo uobičajene pozdrave, serija je podsećanje na njihove korene, kako bi to rekao pisac, inače rođen u selu odmah do Medveđe. A kakvi da su – poruka je serija – ti koreni su naši. Neki bi pesimista, povodom serije, mogao reći: „Srbija gori a baba se češlja“.

Sticajem okolnosti, prošle subote (20. juna) vraćao sam se iz svog kraja (tamo su sela pretvorena u staračke rezervate, da ne kažem domove) za Beograd. Sumrak me uhvatio na putu između Kraljeva i Kragujevca. Put prazan, retko mi u susret dolaze kola. I sela kroz koja prolazim pusta, malo sveta čak i u centru. Samo u kućama svetlucaju TV ekrani. Tad se setim serije.

Nad tim delom Šumadije polako se spuštala noć. Samo su još vrhovi Gledićkih planina goreli od odsjaja zamirućih sunčevih zraka. Iznad planine puklo plavo, beskrajno nebo, s prvom treptavom zvezdom negde na severu. Srbija je izgledala kao u nekom dobrom reklamnom spotu. Ili kao u početnim i završnim kadrovima serije „Selo gori a baba se češlja“.Ima, još ima Srbije! – kako bi rekao moj omiljeni pisac.

književnik