Nacionalna klasa između nade i beznađa

Od ukupno deset domaćih filmova (pet premijernih i pet već viđenih dugometražnih igranih) koji su se na festivalu Sinema siti takmičili u selekciji ubojito slikovitog naziva – Nacionalna klasa (mahom isti naslovi videće se i na predstojećem festivalu u Sopotu), ponovo su se pozicionirala dva tematska pravca – jedan, koji se bavi prošlošću koja i dalje ima odjeka na našu sadašnjost (a taj pravac obuhvata i filmove koji sadašnjost tretiraju iz vizure bremena prošlosti) i drugi, koji tematski pokušava da se izvuče iz okvira sociopolitičkog i ideološkog konteksta. Možda bismo aktuelnu srpsku kinematografiju mogli dijagnostifikovati kao neurotsko lutanje između nade i beznađa, metaforom sažetom upravo u dva naslova – „Neko me ipak čeka“ i „Čekaj me, ja sigurno neću doći“. Obeležje čitave jedne generacije tridesetogodišnjaka i četrdesetogodišnjaka koji boje naš savremeni film jeste čekanje, neizvesnost, generacijski angst, strepnja koju autori pokušavaju da razreše ili upornom reaktualizacijom trauma ratova devedesetih i sankcija, ili pak bekstvom u uslovno male priče, uslovno male (melo)drame.

Rolerkosteri i brze vožnje srpskog filma

Od ratne melodrame, epskog spektakla Dragojevićeve „Aždahe“ koja insistira na osvešćivanju srpskog naciona vezujući se za epohu stradalništva u Velikom ratu, do pokliča protagoniste iz Markovićeve „Turneje“ iz rata u Bosni – „Ja nisam Srbin, ja sam glumac“, prostire se dugačak luk ideoloških autorskih premisa. Dragojević je svakako značajan „link“ između generacije i dalje aktivnih „praških đaka“ ka onoj koja je stasavala krajem devedesetih i njegov je opus možda najbolji pokazatelj svih ambivalencija i iskušenija koje su nametale devedesete. I dalje, u ovoj grupi ostvarenja koja čine osvrt na prošlost ili pak njene posledice, od nostalgične Todorovićeve urbane mitologije beogradskog Fantoma brzinom „poršea“ zakucavamo se, u neverici i jezi, u prikolicu suicidno hrabre Đorđevićeve trupe prokletih pornobandita, izopštenih pronosilaca strašne istine o dekadenciji sveta prezrelog za purgatorijum. Takođe u želji da nas proveze kroz raspad društvenih vrednosti koji utiče na pojedinca (što je legitiman i najčešće i primenjivan narativni model u savremenom filmu koji počiva na stvarnosnom), i to vozilom „hitne“, Goran Radovanović u „Hitnoj pomoći“, pak, eksplicitno premešta krivicu i odgovornost u lica dvojice političara koji su obeležili, svaki na svoj način, epohu za nama – Miloševića i Đinđića, abolirajući na taj način od bilo kakve odgovornosti kako one koji su „samo“ čitali vesti (lik Nataše Ninković) nabijene ratnohuškačkom retorikom tako i one koji su zbunjeno stajali po strani dok je kraj njih proticala istorija (lik lekarke, Vesne Trivalić). Hristoliki Radovanovićev junak, jurodivi dečak koji vida čudesnim suzama, dodaje jedan onirični kvalitet kao neophodni kontrapunkt suviše nametljivoj kontekstualizaciji.

Konačno, nakon ovih kako žustrih  tako i meditativnih vožnji, zajedno sa junacima ostvarenja Vladimira Perišića,  mladim regrutima neimenovane vojske i neimenovane epohe, sedamo u vojni autobus na kontrainicijacijskom putu ka egzekuciji. Iz svog nekadašnjeg polučasovnog igranog filma, „Dremano oko“, Perišić donosi optiku dvanaestogodišnjeg dečaka, jedinca uspešnih roditelja, koji za vreme čuvenih šetnji i demonstracija postaje meta prezira svojih vršnjaka (to je i jedan od motiva Radovanovićeve „Hitne pomoći“), i nastavlja tu istu nesigurnost dečaka, njegovu introvertnost i pasivnost i u filmu „Ordinary People“. Ne samo stilski, uz malobrojne dijaloge, krupni plan i ekspresivnost lica protagonista, već i glumački, „Dremano oko“ se bešavno nastavlja na „Ordinary People “ – Relja Popović (inače naturščik) od dečaka postaje mladić, mladi regrut a Boris Isaković od lika oca postaje ponovo očinska, i dalje nimalo topla, distantna figura komandanta čete mladih vojnika. U maniru povratka neorealizmu kao stilskom i tematskom pravcu koji je obeležio italijansku kinematografiju nakon Dugog svetskog rata, kao što to danas čini, recimo, Mateo Garone, sa šokantnom „Gomorom“, i Perišić, sa velikom rediteljskom distancom pušta ledeni objektiv kamere da ispituje unutrašnja stanja svog mladog protagoniste, nevoljno bačenog u jedan sistem nasilja i opresije. Ostajemo zapitani da li jedan sunčan, isuviše sunčan, dan u ruralnom eksterijeru, taj egzistencijalistički motiv iritirajućeg sunca koje okida bes u kontekstu spoljašnjeg pritiska, pogleda i očekivanja drugih (kao u Kamijevom „Strancu“), kao i psihološka struktura karaktera, mogu od svakog načiniti zločinca i hladnog ubicu.

Ljubav (ni)je Godo

U korpusu onih filmova koji vape za odmakom od političkih i ideoloških okvira, pozicionira se „Tamo i ovde“ Darka Lungulova, koji l’amour tretira kroz prepoznatljiv francuski touch, i u kojem i sam Beograd afrodizijački pobuđuje sredovečnog Amerikanca (Dejvid Tornton) da ipak dočeka svog ljubavnog Godoa na jednoj ljupkoj dorćolskoj terasi uz suptilnu Beograđanku (Mira Karanović).

U svojoj čisto ljubavnoj melodrami „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ (parafraza stihova Konstantina Simonova „Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo“) Miroslav Momčilović scenaristički istrajava na tragikomici, autoironiji svojih protagonista, smejući se sa njima a ne njima. U ljubavnom kolopletu tridesetogodišnjaka (Gordana Kičića, Milice Mihajlović, Baneta Trifunovića, Vanje Ejdus i Miloša Samolova) kao i snažnoj melodramskoj pozadinskoj melanholičnoj dert priči pedesetogodišnjaka (Mirjana Karanović i Petar Božović), autor insistira na krajnjem naturalizmu, na studiji karaktera u pokušaju vivisekcije milenijumski opsesivne i neuhvatljive teme ljubavi, pronalazeći ipak njenu formulu u introspekciji i smanjenju narcizma. Kao po pravilu (što već postaje Momčilovićev potpis) razrešenje naturalističkih storija dobija jedan nadnaravni kvalitet – metafora iz životinjskog sveta o radio-ribama koje, zauvek monogamne, sretno počivaju na dnu okeana, govori o težnji da u ovim kratkim životima susretnemo onu platonovsku drugu polovinu zbog koje će nam, uz izvesnost sveprisutne smrti kojom se autor poigrava dupliranjem pokušaja suicida, život biti ne samo podnošljiviji već i duži.

Za razliku od ove ljubavne storije, „Neko me ipak čeka“ Marka Novakovića tematski se fokusira na izuzetno delikatnu temu koja ima psihosocijalne, etičke i antropološke instance, na abortus, kao mogućnost izbora žene, potom, kao, sa jedne strane humani, etički ili pak religijski prekršaj, a sa druge strane jedini mogući akt u konzervativnim zajednicama koje osuđuju vanbračnu trudnoću. Kroz ovaj filmski triptih, autor donosi portrete nadasve različitih žena, što je zaista retkost u našem filmu – one se razlikuju po poreklu, socijalnom statusu, godinama, samosvesti, principima, idealima. Novaković različito boji i same priče – od kamerne dijaloške duodrame, preko ruralnog naturalizma, do oniričnih i košmarnih incidenata u realističkom kontekstu. Uz odličnu glumačku podelu (Anica Dobra, Dušanka Stojanović, Nada Šargin, Mira Karanović, Marija Vicković, Ljiljana Stepanović) melodrama „Neko me ipak čeka“, za razliku od čistog naturalizma rumunskog ostvarenja iste tematike, „4 meseca, 3 nedelje, 2 dana“ reditelja Kristijana Munđijua, predstavlja veštu žanrovsku lepezu i istraživanje i samim tim i veći izazov za filmskog gledaoca.