Zagrlili smo se bez reči

Kad bi se od svih sportista sveta birao onaj koji je zablistao u svim delatnostima „svog sporta”, Borislav Stanković (84), čovek košarke, bio bi jedan od najboljih.

Bio je istaknuti član državnog tima, pa veliki trener, čak prvi stranac koji je osvojio prvenstvo Italije. Vodio je tim iz Kantua. Potom je bio tehniko, odnosno direktor reprezentacije Jugoslavije, dvadeset šest godina generalni sekretar Svetske košarkaške federacije, član Međunarodnog olimpijskog komiteta...

I sad je angažovan u oba ova svetska foruma i, naravno, Košarkaškom savezu Srbije. Bio je sportski savetnik predsedniku Srbije Borisu Tadiću, a i sad je to, kad zatreba. U Nemačkoj je odlikovan Krstom za zasluge, a u Francuskoj Legijom časti.

A, u danima odrastanja, prošao je, sticajem okolnosti, kao bos po trnju. U petnaestoj godini je bio jedan od najboljih tenisera Jugoslavije, a u dvadesetoj se našao, zamalo, pred streljačkim vodom! Želeo je da studira medicinu, ali vlast mu to nije dozvolila, pa je stekao „samo” diplomu veterinara...

Kad je u Beogradu stanuje u istoj zgradi sa kćerkom Ljiljanom i unukama: Aleksandrom (25) i Ivanom (21).

Iz kog okruženja ste krenuli u život?

Majka Marija Soudil je bila Čehinja, a otac Vasilije Stanković Srbin iz Novog Sada. Upoznali su se u Zagrebu, u vreme kad su oboje studirali i završili Pravni fakultet, sa koga su izašli kao doktori pravnih nauka. A ja sam rođen u Bihaću, gde smo jedno vreme živeli, a potom smo se preselili u Novi Sad.

Kad ste se predali sportu?

Kao srednjoškolac sam bio teniser. I to vrlo uspešan. Stizao sam, često, i do polufinala prvenstva Jugoslavije u tom uzrastu. Tenisom sam se bavio rekreativno i kao košarkaš, ne zaboravljajući da na mnoga putovanja, sve do nedavno, ponesem i rekete. Ali, da nije bilo Drugog svetskog rata verovatno bih u tenisu napravio blistavu karijeru.

Šta vam je doneo Drugi svetski rat?

Bežanje iz Novog Sada zbog Mađara koji su iz Vojvodine proterali sve one koji nisu Mađari, ili koji nisu rođeni na vojvođanskom tlu. Za selidbu smo dobili tri dana! Nas troje smo uzeli po dva kofera i izašli iz kuće. Prešli smo Dunav i stigli u očevo selo Ledince. Ostali smo tu dva meseca, ali brzo smo shvatili šta žele ustaše, pa smo se prebacili u Beograd. Tu sam lakše disao. Uz učenje u gimnaziji igrao sam stoni tenis. Bio sam čak juniorski prvak Beograda.

Kako je tada bilo u Beogradu?

Rat je podelio Srbe na komuniste i monarhiste. Prvi su sledili Josipa Broza Tita, a drugi Dražu Mihajlovića. Sa drugima je, od Komiteta u selu Ba, bio i moj otac, što ga je koštalo života. Bio sam sa ocem u Žabarima kad su nas, 1944. godine, zarobili Rusi, pa su nas predali partizanima. Imao sam tada devetnaest godina. Dva meseca smo zajedno bili u zatvoru. Mene su pustili uoči Nove 1945. godine, a oca su streljali pet dana kasnije. Do groba ću pamtiti naš poslednji susret. Zagrlili smo se tiho, bez reči, svom snagom...

U kom smeru ste tada krenuli?

Trebalo je da budem pravnik, kao roditelji, ali su majčine reči bile presudne: „Bavljenje pravom, u zemlji bez prava, bilo bi uludo trošenje vremena”. Želeo sam da budem lekar, ali bio sam na crnoj listi, pa sam stigao do diplome veterinara. I obećao sam majci da se nikad neću baviti politikom. Zato je sve što sam radio, uključujući i košarku, bilo samo ono što će služiti i drugima, a nikako samo meni.

Ko vas je uveo u košarku?

Drugovi, spontano, a to je uvek najlepše. Tokom rata sprijateljio sam se s Nebojšom Popovićem, Aleksandrom Nikolićem, Radomirom Šaperom, Miloradom Sokolovićem i Miodragom Stefanovićem. I svi smo postali zakleta „braća po košarci”. Bili su to, neposredno posle rata, pionirski dani košarke na Malom Kalemegdanu. Pamtim ih i po igrankama, devojkama, ljubavima...

A kad ste se baš zaljubili?

Uz košarku i drugove upoznao sam i sestru Miodraga Stefanovića Miroslavu, Mimicu, koja je, kao i svi mi, igrala košarku u Crvenoj zvezdi. Venčali smo se 1949. godine, četiri godine kasnije rođena je naša kćerka Ljiljana. Naš brak je trajao divnih pedeset šest godina, do dana kad se ugasila, do 2005. godine.

Kako ste ušli u Svetske forume?

Generalnog sekretara Svetske košarkaške federacije Džonsa, upoznao sam još 1950. godine, kad sam bio igrač, na prvom svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu. Renato Vilijam Džons je rođen u Rimu u britansko-italijanskom braku. To naše prijateljstvo, i moje učenje sportske diplomatije uz njega, trajalo je do njegove smrti, do 1981. godine. On mi je 1958. godine ponudio da budem njegov pomoćnik u nizu poslova. I 1976. godine nasledio sam Džonsa na položaju generalnog sekretara Svetske košarkaške federacije. A član Međunarodnog olimpijskog komiteta postao sam u Seulu, 1988. godine.

Koje su sve olimpijade vaše?

Od Iigara u Rimi, od 1960. godine bio sam vrlo angažovan za sve letnje igre, a do prošle godine i Iigara u Pekingu, bilo ih je trinaest. Verujem da ću stići i do Igara u Londonu 2012... U životu, najlepše je ono što je bilo prvo. Kad su Igre u pitanju to je Rim 1960. godine. Sećam se sa tih Igara, prelepe „gazele” Vilme Rudolf, pa američkog košarkaša Oskara Robertsona...

U kom svetlu se sećate Radivoja Koraća?

Kao neverovatan spoj dva temperamenta. Pokojni Radivoje Korać, čiju tragičnu smrt u saobraćajnoj nesreći smo, po četrdeseti put, obeležili početkom juna, je bio jedna ličnost na terenu, a sasvim druga van igre. U toku utakmice bio je brži i spretniji od svih, a u priči, u razgovoru, u šetnji je bio miran, tih i sporiji od ostalih. A kao ličnost je bio posebno dragocen – radan, vredan, dobar student elektrotehnike, sramežljiv u susretima sa devojkama...

Kako usporavate ritam života?

Radom. To je uvek bilo moje životno opredeljenje. Često odlazim u Ženevu do mog naslednika Patrika Baumana. Njega doživljavam kao sina. Učestvovao sam u njegovom postavljanju na položaj generalnog sekretara Svetske košarkaške federacije. Šalje me, zbog niza poslova, svuda po svetu.

Za čim žalite?

Kad smo ostali bez Jadranskog mora kupio sam stan u Atini za lepe penzionerske dane. Ali, nisam u njemu mnogo uživao sa Mimicom. Ona je bila uz unuke, ja svuda po svetu, a onda se njen život ugasio...

Koja je vaša najveća imovina?

To su onih dve stotine miliona košarkaša na planeti. U vreme mog rada u Svetskoj federaciji ova organizacija je uvećana za pedesetak zemalja. I košarka je dobila značajno mesto u svim svetskim sportskim zbivanjima.

Šta je sad za vas odmor?

Odmor mi je svaki susret sa starim, iskrenim, prijateljima. Evo sad, kad nas je Korać „okupio”, imao sam niz susreta sa meni veoma dragim ljudima. Povod nije bio za smeh, ali mene je, kao nekad, u stara vremena, Đerđa toliko nasmejao da ne pamtim kad mi se to prošli put dogodilo.

Koje poroke ste ostavili?

Nisam ja ostavio njih, ostavili su oni mene. Ipak, imam ih, ali sam ih sveo na prihvatljivu meru, srazmernu mojim godinama.

Da li ste nostalgični?

Veoma. Sve me na nešto podseća. Neke stare uspomene na vitrini. Pođu mi suze kad, na primer, čujem himnu, čak i stranu. To me podseća na moje košarkaške dane.

Koji je vaš recept za dug život?

Smanjiti ishranu, povećati šetnju, čitati i bilo šta učiti, imati, po nekad, neku lepu želju i družiti se sa mladim ljudima.

Šta iščekujete?

Uskoro bi trebalo da bude objavljena jedna lepa knjiga o mom ukupnom životu. To je delo vašeg mladog kolega Aleksandra Miletića. Sa nestrpljenjem čekam ovu promociju. Za mene će to biti posebna čast.

Slavko Trošelj