Загрлили смо се без речи

Кад би се од свих спортиста света бирао онај који је заблистао у свим делатностима „свог спорта”, Борислав Станковић (84), човек кошарке, био би један од најбољих.

Био је истакнути члан државног тима, па велики тренер, чак први странац који је освојио првенство Италије. Водио је тим из Кантуа. Потом је био технико, односно директор репрезентације Југославије, двадесет шест година генерални секретар Светске кошаркашке федерације, члан Међународног олимпијског комитета...

И сад је ангажован у оба ова светска форума и, наравно, Кошаркашком савезу Србије. Био је спортски саветник председнику Србије Борису Тадићу, а и сад је то, кад затреба. У Немачкој је одликован Крстом за заслуге, а у Француској Легијом части.

А, у данима одрастања, прошао је, стицајем околности, као бос по трњу. У петнаестој години је био један од најбољих тенисера Југославије, а у двадесетој се нашао, замало, пред стрељачким водом! Желео је да студира медицину, али власт му то није дозволила, па је стекао „само” диплому ветеринара...

Кад је у Београду станује у истој згради са кћерком Љиљаном и унукама: Александром (25) и Иваном (21).

Из ког окружења сте кренули у живот?

Мајка Марија Соудил је била Чехиња, а отац Василије Станковић Србин из Новог Сада. Упознали су се у Загребу, у време кад су обоје студирали и завршили Правни факултет, са кога су изашли као доктори правних наука. А ја сам рођен у Бихаћу, где смо једно време живели, а потом смо се преселили у Нови Сад.

Кад сте се предали спорту?

Као средњошколац сам био тенисер. И то врло успешан. Стизао сам, често, и до полуфинала првенства Југославије у том узрасту. Тенисом сам се бавио рекреативно и као кошаркаш, не заборављајући да на многа путовања, све до недавно, понесем и рекете. Али, да није било Другог светског рата вероватно бих у тенису направио блиставу каријеру.

Шта вам је донео Други светски рат?

Бежање из Новог Сада због Мађара који су из Војводине протерали све оне који нису Мађари, или који нису рођени на војвођанском тлу. За селидбу смо добили три дана! Нас троје смо узели по два кофера и изашли из куће. Прешли смо Дунав и стигли у очево село Лединце. Остали смо ту два месеца, али брзо смо схватили шта желе усташе, па смо се пребацили у Београд. Ту сам лакше дисао. Уз учење у гимназији играо сам стони тенис. Био сам чак јуниорски првак Београда.

Како је тада било у Београду?

Рат је поделио Србе на комунисте и монархисте. Први су следили Јосипа Броза Тита, а други Дражу Михајловића. Са другима је, од Комитета у селу Ба, био и мој отац, што га је коштало живота. Био сам са оцем у Жабарима кад су нас, 1944. године, заробили Руси, па су нас предали партизанима. Имао сам тада деветнаест година. Два месеца смо заједно били у затвору. Мене су пустили уочи Нове 1945. године, а оца су стрељали пет дана касније. До гроба ћу памтити наш последњи сусрет. Загрлили смо се тихо, без речи, свом снагом...

У ком смеру сте тада кренули?

Требало је да будем правник, као родитељи, али су мајчине речи биле пресудне: „Бављење правом, у земљи без права, било би улудо трошење времена”. Желео сам да будем лекар, али био сам на црној листи, па сам стигао до дипломе ветеринара. И обећао сам мајци да се никад нећу бавити политиком. Зато је све што сам радио, укључујући и кошарку, било само оно што ће служити и другима, а никако само мени.

Ко вас је увео у кошарку?

Другови, спонтано, а то је увек најлепше. Током рата спријатељио сам се с Небојшом Поповићем, Александром Николићем, Радомиром Шапером, Милорадом Соколовићем и Миодрагом Стефановићем. И сви смо постали заклета „браћа по кошарци”. Били су то, непосредно после рата, пионирски дани кошарке на Малом Калемегдану. Памтим их и по игранкама, девојкама, љубавима...

А кад сте се баш заљубили?

Уз кошарку и другове упознао сам и сестру Миодрага Стефановића Мирославу, Мимицу, која је, као и сви ми, играла кошарку у Црвеној звезди. Венчали смо се 1949. године, четири године касније рођена је наша кћерка Љиљана. Наш брак је трајао дивних педесет шест година, до дана кад се угасила, до 2005. године.

Како сте ушли у Светске форуме?

Генералног секретара Светске кошаркашке федерације Џонса, упознао сам још 1950. године, кад сам био играч, на првом светском првенству у Буенос Ајресу. Ренато Вилијам Џонс је рођен у Риму у британско-италијанском браку. То наше пријатељство, и моје учење спортске дипломатије уз њега, трајало је до његове смрти, до 1981. године. Он ми је 1958. године понудио да будем његов помоћник у низу послова. И 1976. године наследио сам Џонса на положају генералног секретара Светске кошаркашке федерације. А члан Међународног олимпијског комитета постао сам у Сеулу, 1988. године.

Које су све олимпијаде ваше?

Од Иигара у Рими, од 1960. године био сам врло ангажован за све летње игре, а до прошле године и Иигара у Пекингу, било их је тринаест. Верујем да ћу стићи и до Игара у Лондону 2012... У животу, најлепше је оно што је било прво. Кад су Игре у питању то је Рим 1960. године. Сећам се са тих Игара, прелепе „газеле” Вилме Рудолф, па америчког кошаркаша Оскара Робертсона...

У ком светлу се сећате Радивоја Кораћа?

Као невероватан спој два темперамента. Покојни Радивоје Кораћ, чију трагичну смрт у саобраћајној несрећи смо, по четрдесети пут, обележили почетком јуна, је био једна личност на терену, а сасвим друга ван игре. У току утакмице био је бржи и спретнији од свих, а у причи, у разговору, у шетњи је био миран, тих и спорији од осталих. А као личност је био посебно драгоцен – радан, вредан, добар студент електротехнике, срамежљив у сусретима са девојкама...

Како успоравате ритам живота?

Радом. То је увек било моје животно опредељење. Често одлазим у Женеву до мог наследника Патрика Баумана. Њега доживљавам као сина. Учествовао сам у његовом постављању на положај генералног секретара Светске кошаркашке федерације. Шаље ме, због низа послова, свуда по свету.

За чим жалите?

Кад смо остали без Јадранског мора купио сам стан у Атини за лепе пензионерске дане. Али, нисам у њему много уживао са Мимицом. Она је била уз унуке, ја свуда по свету, а онда се њен живот угасио...

Која је ваша највећа имовина?

То су оних две стотине милиона кошаркаша на планети. У време мог рада у Светској федерацији ова организација је увећана за педесетак земаља. И кошарка је добила значајно место у свим светским спортским збивањима.

Шта је сад за вас одмор?

Одмор ми је сваки сусрет са старим, искреним, пријатељима. Ево сад, кад нас је Кораћ „окупио”, имао сам низ сусрета са мени веома драгим људима. Повод није био за смех, али мене је, као некад, у стара времена, Ђерђа толико насмејао да не памтим кад ми се то прошли пут догодило.

Које пороке сте оставили?

Нисам ја оставио њих, оставили су они мене. Ипак, имам их, али сам их свео на прихватљиву меру, сразмерну мојим годинама.

Да ли сте носталгични?

Веома. Све ме на нешто подсећа. Неке старе успомене на витрини. Пођу ми сузе кад, на пример, чујем химну, чак и страну. То ме подсећа на моје кошаркашке дане.

Који је ваш рецепт за дуг живот?

Смањити исхрану, повећати шетњу, читати и било шта учити, имати, по некад, неку лепу жељу и дружити се са младим људима.

Шта ишчекујете?

Ускоро би требало да буде објављена једна лепа књига о мом укупном животу. То је дело вашег младог колега Александра Милетића. Са нестрпљењем чекам ову промоцију. За мене ће то бити посебна част.

Славко Трошељ