Kako sam kupila stan sa minimalcem

Stanovanje je zaista postalo veliki problem u Parizu, što zbog manjka prostora za izgradnju, što zbog užasno komplikovanih procedura za dobijanje građevinske dozvole, što zbog zapadnjačkog individualizma koji je zauzeo mesto porodice kao glavne ćelije društva.

Svaki treći francuski brak se završava razvodom, a u samom Parizu i svaki drugi. Stanova, jednostavno, nema dovoljno, tako da ljudi kupuju napuštena skladišta kako bi ih adaptirali u modernističke slikarske ateljee ili iznajmljuju kuće u kojima žive sa mnogobrojnim cimerima. Neki žive i u sobama za poslugu od nekoliko kvadratnih metara, koje se nalaze u potkrovlju i imaju samo jedan turski “čučavac” za sve stanare. Oni najsiromašniji, kao što su ilegalni imigranti ili samohrane majke, žive u nekoj vrsti motela gde se plaća mesečna kirija. Tu su i bespravno useljena lica u napuštenim zgradama, koja organizuju demonstracije da traže smeštaj od države. Međutim, prošle godine je donet zakon prema kome svaki nezbrinuti beskućnik može da tuži državu i dobije proces. Proces možda da, ali smeštaj...

Ako u Francuskoj iz nekog razloga prestanete da plaćate kiriju, vlasnik stana nema pravo da vas izbaci bez sudskog procesa koji traje oko tri godine. Pored toga, ono je zabranjeno zbog hladnoće između oktobra i marta, a za izbacivanje je nadležna samo policija. Osiguravajuća društva obavezno izuzimaju stambene sporove iz ugovora za pravnu zaštitu. Tek odnenavno su sudski procesi skraćeni na samo godinu dana.

Zbog svega toga se vlasnici doslovno plaše da izdaju stanove onima koji nemaju roditeljsku ili neku drugu solidnu garanciju, a traže da vam mesečna plata iznosi najmanje tri mesečne kirije. Ako je minimalna francuska plata za puno radno vreme hiljadu evra, a plata kompjuterskog inženjera na početku karijere dve hiljade, onda je jasno da samo kompjuterski inženjer može da iznajmi garsonjeru čija je prosečna kirija šest stotina evra. Možda bi poneki kompjuterski inženjer poželeo i veći stan, ali to je moguće samo za onoga ko još uvek stanuje kod roditelja.

Naravno, postoje i socijalni “stanovi sa umerenom kirijom” koji se mogu dobiti preko opštine ili firme u kojoj se radi. Međutim, na njih se čeka i po desetak godina. Što je najgore, takvi stanovi se nikada ne vraćaju na tržište jer ih stanari izdaju na crno čim sebi kupe kuću. Tek je prošle godine izašao zakon da se takva stanarska prava ne mogu prenositi te da svako mora da zasebno podnese zahtev za novi smeštaj.

Postoje i stanovi sa blokiranom kirijom izgrađni pre 1948. godine gde je stanarsko pravo doživotno radi dotrajalosti zgrade. Kada se neki stan prodaje po veoma niskoj ceni, obično se radi o takvom slučaju. Na kraju, tu su i domovi za studente, samohrane majke, beskućnike, strane radnike, duševne bolesnike i narkomane.

(/slika2)

Moj prvi posao bio je u modnoj kući Kristijan Dior, gde sam radila na telefonskoj centrali. Ujutro sam išla na predavanja na fakultetu, a od dva popodne do uveče na posao. Iako je radno vreme bilo skraćeno, plata mi je bila hiljadu evra, što je predstavljalo minimalac za neki drugi posao na puno radno vreme. Međutim, sa takvom platom se nije mogao naći baš nikakav stan. Imala sam puno sreće što sam pronašla cimerku, jednu Marokanku iz Kazablanke, sa kojom sam delila garsonjeru u severnom delu grada. Nalazila se u kvartu zvanom Staljingrad koji je više ličio na geto jer je bio prepun stranaca. Tu su se nalazili kineski krojački ateljei, halal mesare, afrički bazar i jedna džamija. 

Međutim, moja cimerka se posle nekog vremena udala i trebalo je da pronađem novi stan. Naravno, studentski dom je trebalo precrtati jer nisam imala stipendiju, a ionako je bilo mesta za samo jednoga od više desetina studenata. Onda sam pokušala preko svoje firme koja mi je poslala nekoliko ponuda, ali je i ostalih dve stotine zaposlenih u potrazi za stanom dobijalo tu istu ponudu, tako da nikada nisam uspela da dođem dovoljno brzo.

Na kraju sam nazvala nekoliko “ženskih domova” gde su me pitali da li sam možda samohrana majka, narkomanka, politički azilant, socijalni ili psihijatrijski slučaj... Izgleda da samo za normalne ljude nije bilo mesta.

Jedan komšija sa francuskih Antila mi je predložio da se negde bespravno uselim, na šta sam mu ja lepo objasnila da mi nisu privlačne ilegalne opcije. “Pa šta, svi ljudi na svetu su počnili makar neko krivično delo, dođi da ti pokažem,” rekao je on. Dok smo hodali kroz hodnik u metrou, on je uzviknuo, “Policija!” Odjednom su se neka tri mladića, koja su hodala ispred nas, dala u beg. Moj komšija nije ni najmanje ličio na policajca, sa svojom Bob Marli frizurom i odećom u svim duginim bojama, ali mladići se nisu ni osvrnuli da provere.

Onda sam sasvim slučajno došla na ideju da uzmem kredit u svojoj banci i kupim makar jednu sobu. Naime, bankarski činovnici vole da vam otvaraju veliki broj najrazličitijih računa, kako bi dobili proviziju od svojih pretpostavljenih. Tako sam ja sa mnimalnom platom imala ravno šest računa koji su svi bili vezani za tekući – jedan za svakodnevnu štednju, jedan oslobođen od poreza, jedan za finansiranje građevinskih radova, ko zna zašto sam ga otvorila.

Jedan se čak zvao “trešnja” i zaista ne znam čemu je služio. Na reklami je bila torta a na torti trešnja, valjda zato. Jedan od njih se zvao “plan za stambenu štednju” i palo mi je na pamet da pokušam.

Moja bankarka se nasmešila i rekla da ne dolazi u obzir nikakav stambeni kredit, jer “vi gospođice ne zarađujete ništa.” Rešila sam da odem u neku drugu banku i posle mnogih peripetija napokon pronašla jednu koja je prihvatila da mi pozajmi sumu od koje je mogla da se kupi soba za poslugu u potkrovlju. Radilo se o onoj istoj koja je otkupila našu Meridijan banku. Možda sam im zato i bila toliko simpatična.

(/slika3)Biće i to dobro za početak, mislila sam. U pregovorima za stambeni kredit sam se opredelila za garanciju jednog osiguravajućeg društva, kako ne bih morala da stavim stan pod hipoteku. Zatražila sam od banke da u ugovor unese klauzulu da mogu besplatno da otplatim deo glavnice kada god to poželim, u zamenu za višu kamatnu stopu.

Banke ne vole kada im se dug vraća pre vremena jer zarađuju od kamate, ali je to najbolji način da kredit ispadne jeftiniji. Svake godine bih ispraznila račun i vratila deo glavnice kako bi se skratilo trajanje kredita i automatski smanjila kamata koja se izračunava na osnovu preostale glavnice.

Usput sam u biblioteci pročitala nekoliko knjiga o kupoprodaji stanova kako bih se upoznala sa procedurom. Specijalizovani časopisi su jednom godišnje objavljivali tržišne cene u zavisnosti od kvarta, blizine prevoza, osvetljenja ili sprata. Stan je uvek skuplji ako je na poslednjem spratu jer je onda osvetljeniji, a skuplji je i ako je okrenut prema jugu jer će biti osvetljen duže vremena.

Stanovi koji su u prizemlju su vlažni, a oni koji su okrenuti prema severu ili prema dvorištu su mračni. U Parizu ima jako mnogo prastarih zgrada koje potiču iz vremena kada se nužda vršila napolju, tako da su u njima cevi previše uske i moraju se montirati specijalne WC šolje sa ugrađenom mašinom za mlevenje koja bruji kada se pusti voda i u koju se ne sme bacati toaletni papir. Ne verujem da takve mašine, koje se zovu “sanibroyeur”, postoje u Srbiji. (Možda je čučavac ipak bio bolja ideja.)

U nekoliko navrata, pokušali su da mi prodaju stanove koji su imali slične začkoljice, oslanjajući se na to što sam strankinja. Veoma brzo sam shvatila da moram da čitam između redova pre potpisivanja bilo kakvog ugovora. Kada bi me neki trgovac nekretninama upitao koliko sam stanova već videla, zapravo je želeo da zna može li mi uvaliti makar šta. Kada bi me upitao da li ću živeti sama, to nije zbog toga što želi da mi se udvara nego zato što se radi o ozloglašenom kvartu gde ne zalazi ni policija.

Jednom prilikom sam htela da potpišem ugovor za jednu simpatičnu garsonjeru gde je vlasnik želeo da mi pokloni postojeći nameštaj, što me je nateralo da malo bolje proučim dokumente.

Ispostavilo se da se radilo o proneveri poreza, jer je agencija povećala svoju proviziju a snizila cenu samog stana, kako bi razliku isplatila prodavcu u kešu, “na crno”. Pre nego što je istekla nedelja dana, otkazala sam kupovinu i povratila uplaćenu proviziju. I inače u životu, ako je nešto previše lepo da bi bilo istinito, to je zato što stvarno jeste tako.

Tokom puna tri meseca, posetila sam ukupno tridesetak stanova sve gorih od goreg. Jedan je imao blindirana vrata, jedan pogled na sklonište za beskućnike, a jedan je čak smrdeo na štalu. Molila sam trgovce da mi pokazuju samo one stanove u kojima bi i sami mogli da stanuju. Napokon mi se osmehnula sreća i pronašla sam garsonjeru od dvadeset kvadrata u sasvim normalnoj zgradi, koja je čak imala domara i stomatološku ordinaciju. Bio je na tržištu ravno četrdeset i pet minuta kada sam izvadila čekovnu knjižicu, a cena je odgovarala realnoj vrednosti.

Zamolila sam trgovca nekretninama da ga ne fotografiše jer neću promeniti mišljenje, te da malo sačeka pre nego što pošalje prodavcu moju ponudu, kako se ni on ne bi predomislio. U stvari, kada god se stan ne proda za nedelju dana, to uvek znači da ima neku veliku manu ili da je jednostavno precenjen.

Kada je Marija Antoaneta rekla izgladnelom narodu koji je tražio hleba da je ostavi na miru i ode da jede kolače, niko je nije ozbiljno shvatao. Ko bi u to vreme pomislio da će ta nesmotrena opaska Marije Antoanete jednoga dana postati sasvim logična ? Jer, kada izračunam mesečnu ratu otplaćivanja kredita, porez na zemljište, struju, vodu i obavezno godišnje osiguranje, moja garsonjera me košta sto pedeset evra jeftinije od same kirije moga komšije, koji je iznajmio identičnu garsonjeru. Kada čovek traži stan za iznajmljivanje, mora da se ponižava i odgovara na nezgodna pitanja, a kada želi da ga kupi, nema čekanja u redu, trgovac vam posluži čak i kafu i odveze vas do stana svojim kolima. Ponekad vam čak pokloni i reklamnu olovku. Ne može se ni upoređivati.

U Srbiji mnogi stanovi nisu uknjiženi i kupoprodajni proces može da bude mnogo komplikovaniji. Međutim, iako je Francuska pravna država, stalno se dešavaju raznovrsne prevare i obični građanin mora stalno da podseća svog poslodavca ili svoju banku na postojeće zakone putem preporučenog pisma. Samo ako pokažete da poznajete zakone, oni će zaista funkcionisati za vas.

Danas mi to saznanje veoma mnogo koristi u odnosima sa kućnim savetom.

Kupovina stana je toliko bila prepuna neverovatnih preokreta da sam poželela da podelim svoje iskustvo sa drugima. Jedna izdavačka kuća je čak pristala da izda moj prvi humoristički roman o nekretninama. Do danas sam prodala ravno jedan primerak. Nema veze, bar je bilo lepo iskustvo.