Darovnica za najboljeg

Svake godine najbolji đaci u svojim školama dobijaju diplome „Đaka generacije”. Peta beogradska gimnazija je jedna od retkih, možda i jedina, koja daruje diplome ispisane trskom i perom i oslikane umetničkom minijaturom. Zasluga za to pripada profesorki srpskog jezika i književnosti Jasmini Potočan koja je krajem juna proslavila neobičan jubilej – ovo je deseta godina kako ispisuje diplome koje se, u pozlaćenom ramu, na kraju svake školske godine daruju najboljem od hiljadu đaka ove srednje škole na beogradskom Tašmajdanu.

– Diploma ili povelja je u staroslovenskom jeziku – darovnica. Radeći je, shvatila sam da je lepota darivanja nešto veoma dragoceno. Osećam veliko duhovno zadovoljstvo kad vidim najboljeg đaka kako je dirnut što se neko potrudio da ga obraduje i   iznenadi. Tada shvatim i reči svetih otaca koji kažu da je naše samo ono što drugima dajemo – kaže naša sagovornica.

(/slika2)Diplome po ugledu na srednjovekovne povelje Jasmina radi volonterski, uz podršku kolektiva i direktora. Kad ispiše slova, traga za motivima za slikanje. Obično ih nađe u srednjovekovnim knjigama, hilandarskim rukopisima, a najčešće u Miroslavljevom jevanđelju, knjizi staroj devet vekova, u kojoj je svaki inicijal pravo remek-delo. Za rad koristi prirodne boje, a gotovu diplomu ukrašava imitacijom zlata po ugledu na srednjovekovne rukopise koji su se pisali strpljivo i natenane, mesecima pa i godinama.

Upravo je to i jedna od najvećih razlika u načinu života ondašnjeg i modernog čoveka. Danas se piše na tastaturi mobilnog telefona ili kompjutera, retko ko više uzima i hemijsku olovku u ruke, a kamoli pero i trsku.

Svojim trudom koji obično potraje oko meseca dana, koliko je potrebno da bi se sačinila povelja, profesorka Potočan kaže da spaja tradiciju sa mladima, i to onima koji su prvi u svojoj generaciji. I, još dodaje, da kaligrafija nije samo način pisanja već i filozofija života. Ona ima priličan uticaj na duh majstora kaligrafa. Istorijska je činjenica da su mnogi kaligrafi živeli veoma dugo i psihički bili veoma jaki. 

(/slika3)– Rukopisne knjige pisale su se mesecima, pa i godinama, bile su vrlo skupe i njih je mogao da naruči samo neko ko je bio izuzetno bogat, vladar, velmoža… Kad se već plaćalo puno, birani su najbolji slikari i kaligrafi koji su radili na pergamentu, prerađenoj životinjskoj koži – objašnjava Jasmina.

Dok se danas za nekoliko sati odštampaju čitavi tiraži novina, za srednjovekovnu knjigu od 50 strana trebalo je mnogo prerađene životinjske kože i vremena. Imati tada knjigu bilo je veliko bogatstvo, zato je svako slovo bilo dragoceno.  

– Danas, u vreme masovnih komunikacija, brzina je najvažnija, a rukopisi više ne mogu ni da se pročitaju. Zato i negujem kaligrafiju da pokažem mladima da je naša ćirilica i grafički prelepa. Kaligrafija i minijatura, ističe naša sagovornica, uče strpljenju, preciznosti, odgovornosti i posvećenju.

Profesorka Potočan je pre jedne decenije završila školu kaligrafije, minijature i ikonopisanja, a od jeseni se sprema da u svojoj gimnaziji pokrene kurs za sve one koji žele da se uče ovim veštinama. Među zainteresovanima nisu samo đaci, ima i kolega koji bi želeli da ponovo nauče da lepo pišu.

Za Jasminu kaligrafija nije ni samo umetnost, ni hobi, već način da se izrazi i prenese neki svoj unutrašnji zanos. Za kraj razgovora citira nam Duška Radovića. „Ne pevaju pevači što hoće, već što moraju.”