Даровница за најбољег

Сваке године најбољи ђаци у својим школама добијају дипломе „Ђака генерације”. Пета београдска гимназија је једна од ретких, можда и једина, која дарује дипломе исписане трском и пером и осликане уметничком минијатуром. Заслуга за то припада професорки српског језика и књижевности Јасмини Поточан која је крајем јуна прославила необичан јубилеј – ово је десета година како исписује дипломе које се, у позлаћеном раму, на крају сваке школске године дарују најбољем од хиљаду ђака ове средње школе на београдском Ташмајдану.

– Диплома или повеља је у старословенском језику – даровница. Радећи је, схватила сам да је лепота даривања нешто веома драгоцено. Осећам велико духовно задовољство кад видим најбољег ђака како је дирнут што се неко потрудио да га обрадује и   изненади. Тада схватим и речи светих отаца који кажу да је наше само оно што другима дајемо – каже наша саговорница.

(/slika2)Дипломе по угледу на средњовековне повеље Јасмина ради волонтерски, уз подршку колектива и директора. Кад испише слова, трага за мотивима за сликање. Обично их нађе у средњовековним књигама, хиландарским рукописима, а најчешће у Мирослављевом јеванђељу, књизи старој девет векова, у којој је сваки иницијал право ремек-дело. За рад користи природне боје, а готову диплому украшава имитацијом злата по угледу на средњовековне рукописе који су се писали стрпљиво и натенане, месецима па и годинама.

Управо је то и једна од највећих разлика у начину живота ондашњег и модерног човека. Данас се пише на тастатури мобилног телефона или компјутера, ретко ко више узима и хемијску оловку у руке, а камоли перо и трску.

Својим трудом који обично потраје око месеца дана, колико је потребно да би се сачинила повеља, професорка Поточан каже да спаја традицију са младима, и то онима који су први у својој генерацији. И, још додаје, да калиграфија није само начин писања већ и филозофија живота. Она има приличан утицај на дух мајстора калиграфа. Историјска је чињеница да су многи калиграфи живели веома дуго и психички били веома јаки. 

(/slika3)– Рукописне књиге писале су се месецима, па и годинама, биле су врло скупе и њих је могао да наручи само неко ко је био изузетно богат, владар, велможа… Кад се већ плаћало пуно, бирани су најбољи сликари и калиграфи који су радили на пергаменту, прерађеној животињској кожи – објашњава Јасмина.

Док се данас за неколико сати одштампају читави тиражи новина, за средњовековну књигу од 50 страна требало је много прерађене животињске коже и времена. Имати тада књигу било је велико богатство, зато је свако слово било драгоцено.  

– Данас, у време масовних комуникација, брзина је најважнија, а рукописи више не могу ни да се прочитају. Зато и негујем калиграфију да покажем младима да је наша ћирилица и графички прелепа. Калиграфија и минијатура, истиче наша саговорница, уче стрпљењу, прецизности, одговорности и посвећењу.

Професорка Поточан је пре једне деценије завршила школу калиграфије, минијатуре и иконописања, а од јесени се спрема да у својој гимназији покрене курс за све оне који желе да се уче овим вештинама. Међу заинтересованима нису само ђаци, има и колега који би желели да поново науче да лепо пишу.

За Јасмину калиграфија није ни само уметност, ни хоби, већ начин да се изрази и пренесе неки свој унутрашњи занос. За крај разговора цитира нам Душка Радовића. „Не певају певачи што хоће, већ што морају.”