Da uđemo, ali da se ne izgubimo

Narod se kod nas uveliko ubeđuje da Srbija što pre uđe u Evropsku uniju, uz procenu da ćemo jedino tada uspeti da savladamo nagomilane društvene i ekonomske probleme i izađemo iz krize. Zagovornici takvog mišljenja su zvanična vlast, većina partija i nevladine organizacije. Međutim, ovde bismo morali da se razumemo oko poimanja samog ulaska u EU. Jer treba znati da li se pod ulaskom u EU misli samo, pošto-poto, na zaključenje sporazuma o pridruživanju (kasnije i samog ugovora), kao što se to danas pretežno čini, ili se sporazumom anticipira, u meri u kojoj je to moguće, prelazak sa našeg na njihov (EU) sistem odnosa, rada i ponašanja. Po našem mišljenju, suština ulaska u EU je u ovome drugom. Ulazak u Uniju znači ulazak u podelu rada u EU. A to je jedan mukotrpan i složen proces, jedna borba za „mesto pod suncem zajedništva“, o čemu se skoro ništa ne govori, a moralo bi, bar u konturama, u pripremi sporazuma, i to da se zna.

Konkretno govoreći, mi bismo pri potpisivanju sporazuma, a pogotovo ugovora, morali znati šta to danas proizvodimo, a šta bismo mogli u bliskoj budućnosti da proizvodimo što Unija prihvata. Jer, pitanje svih pitanja jeste od čega ćemo živeti kad uđemo u EU, pošto ne možemo i dalje živeti od kredita. Bar ne na duži rok. Ili idemo u Uniju da u njoj budemo najamna radna snaga, što nam preostaje ako ne proizvodimo ono što nam je potrebno i što možemo da izvozimo.

Nažalost, naša proizvodnja je uveliko upropašćena, najpre sankcijama, pa bombardovanjem, zatim slabim vođenjem privrede, tj. prihvatanjem zapadnih recepata koji nas vode u propadanje a ne u uključivanje u njihov sistem privređivanja.

Proizvodnja je posebno stradala privatizacijom i iščekivanjem da se firme privatizuju i tobože modernizuju. Umesto toga, došlo je do njihovog zatvaranja ili životarenja. Tako smo uveliko ostali bez svoje robe za izvoz, zbog čega su nastali veliki spoljnotrgovinski i opšti ekonomski debalansi, što nas vodi u potpunu zavisnost od stranih sredstava, pre svega Zapada, koji zna da koristi to stanje za svoje interese i da nas sve više potčinjava, umesto da sarađujemo.

Zbog svega toga, Srbija mora hitno da krene u obnovu svoje potpuno zapuštene industrijske proizvodnje i u proširenje poljoprivrede. A sve to da bismo – koristeći prvenstveno sopstvene resurse i radnu snagu, svoja znanja i veštine – došli do svoje robe i svog prihoda, od čega ćemo i živeti. A ne da opstajemo na stranim kreditima. Pri obnovi proizvodnje treba što više sarađivati sa stranim firmama, radi njihove tehnologije i poslovnih veza i tako se realno uklapati u međunarodnu podelu rada.

Zato, po našem mišljenju, Srbija danas ne treba da žuri i po svaku cenu zaključuje sporazum o pridruživanju jer on, razume se, obavezuje. Ali ne bi trebalo ni da bežimo od sporazuma, pod uslovom da on ne dovodi u pitanje naše nacionalne i državne interese. Srbija ne treba da žuri sa ulaskom u EU jer dugo nećemo biti spremni, pre svega ekonomski, da uđemo a da se tamo ne izgubimo, tako da od ulaska imamo veće štete nego koristi.

U svakom slučaju, ulazak u EU nije parada već takođe teška borba za budućnost. Od te borbe ne možemo pobeći već se sa njom moramo što pre suočiti.

dr ekonomskih nauka, bivši direktor Instituta za spoljnu trgovinu