DS I SNS – BORBA ZA SREDNjEG GLASAČA

Zašto će u narednom periodu popularnost Srpske napredne stranke još više porasti? Kako Demokratska stranka može tu popularnost da neutrališe, a kako SNS može da se ideološki profiliše?

Od pada Slobodana Miloševića dominantno javno mnjenje kretalo se između dva ekstremna vrednosna sistema: politike beskompromisnih evropskih integracija i politike srpskog nacionalnog dostojanstva. Najviše građana želelo je ostvarivanje obe ove politike. To pokazuju istraživanja javnog mnjenja u poslednjih nekoliko godina. Po tim istraživanjima, ogroman broj građana želi da Srbija postane članica Evropske unije. Ipak, ako istim tim građanima postavite pitanje „Da li ste za ulazak Srbije u EU pod uslovom da je cena za to izručenje Ratka Mladića ili gubitak Kosova?”, broj onih koji bezuslovno žele da Srbija postane članica Evropske unije znatno opada. Najveći broj glasača u Srbiji ponaša se kao tzv. srednji glasač, tj. onaj koji želi „najbolje od oba sveta”.

Od 2004. godine, neke političke stranke „namirisale” su takvo raspoloženje građana i prilagodile tome svoje ponašanje. Najviše su uspeha imale stranke koje su nekako uspevale da pomire oba vrednosna ekstrema, čak i kada su ona bila nespojiva. Stranke koje su se zalagale za samo jedan ekstrem bile su potiskivane na marginu.

Politiku balansa dva ekstrema jedno vreme je vodio Vojislav Koštunica, koji je pokušavao da se predstavi kao reformator i evropejac, ali koji istovremeno vodi računa o srpskim nacionalnim i državnim interesima. Za njim je krenuo i Boris Tadić koji, od kada je prvi put izabran za predsednika Srbije 2004. godine, pokušava da nađe mesto na sredini političkog spektra, držeći se balansa između evropskog i nacionalnog usmerenja. Kako je Tadić uspeo da se, pored Koštunice, nađe na sredini biračkog spektra? Tako što je uspeo da neutrališe „ekskluzivnost” Koštuničinog nacionalnog pedigrea. Svaki put kada bi Koštunica rekao „Srbija nikada neće dati Kosovo”, Tadić bi to ponovio. Otuda optužbe za izdaju, kojim je narodnjačka koalicija u maju 2008. pokušala da oslabi Tadićevu poziciju, nisu pale na plodno tle.

Kako je Tadić uspeo da izbaci Koštunicu iz sredine spektra? U stvari, Koštunica je sam sebe izbacio tako što je tokom izborne kampanje za majske izbore 2008. godine otišao ka jednom ekstremu (politika kosovskog mita) i potpuno napustio politiku evropskih integracija. Od početka 2008. godine, DS je jedina stranka koja se nalazi na sredini političkog spektra – istovremeno se zalažući za ulazak Srbije u EU i odbranu Kosova – što objašnjava njenu veliku popularnost tokom 2008. i 2009. godine.

Međutim, od kada je krajem 2008. godine osnovana Srpska napredna stranka, ona pokušava isto ono što je DS uradio sa DSS-om i Vojislavom Koštunicom: balansiranom politikom unutar koje se podjednako zalaže za evropske integracije i nacionalno dostojanstvo, SNS pokušava da neutrališe evropski pedigre DS-a i useli se na centar političkog spektra, udvarajući se srednjem glasaču. Kada god Tadić kaže „Evropa”, to isto ponove Nikolić i Vučić. Već sada između SNS-a i DS-a u vezi sa pitanjem politike evropskih integracija gotovo da nema razlike. Posledica toga je da građani na narednim izborima sasvim sigurno neće nasesti na priču zastrašivanja povratkom u devedesete. Sada kada su radikali veoma oslabljeni i kada nema straha od povratka u devedesete, popularnost DS-a mora da opadne, a popularnost SNS-a da poraste. Da je to zaista tako, pokazalo se na nedavno okončanim lokalnim izborima na Voždovcu i u Zemunu.

Ima li DS dobar odgovor na ovo jačanje naprednjaka i sopstveno slabljenje? Ima. Prvo, svi su izgledi da DS neće postupiti kao DSS. DS neće krenuti ka jednom ekstremu i tako se „upucati u nogu” kao Vojislav Koštunica. Drugo, DS će u 2010. godini imati najmanje dva opipljiva uspeha od svoje evropske politike: ukidanje viza za putovanje u zemlje EU i dodeljivanje Srbiji statusa kandidata za članstvo u EU. Uspeh proevropske vlade koju vodi DS, kombinovan za tvrdim stavom kako Srbija nikada neće dati Kosovo, održaće popularnost DS-a i relativizovati uspeh SNS-a.

To naravno ne znači da će SNS da se odrekne politike evropskih integracija. Ali da bi pokušao da zadrži i uveća popularnost koju je stekao ove godine, on će pokušati da DS napada na onom terenu na kome DS ne može da ponudi nikakva rešenja. To su korupcija i ekonomska politika.

DS nema dobar odgovor na rešenje problema korupcije. Većina građana neće još dugo verovati da se protiv korupcije može boriti verbalnim kampanjama predsednika republike i ministra policije koje se završavaju hapšenjem predsednika opština i školskih nastavnika. Rat protiv korupcije dobija onaj ko uspostavi sistem ustanova koji će sprečiti korupcionu dobit merenu stotinama milionima evra, a ne mitom od 80 evra.

Konačno, posle okončanja krize i privrednog oporavka koji bi mogao da usledi 2010. godine, privredu Srbije čeka reforma fiskalne politike. Naša privreda ne može da podnese ovoliku javnu potrošnju, zbog čega će biti neophodno da se u 2010. započne sa restrukturisanjem javne potrošnje kroz reformu finansiranja penzionog fonda i uvođenje progresivnog oporezivanja. Čini se da DS ne pridaje mnogo značaja ovim pitanjima. To je prilika za SNS da izgradi reputaciju stranke koja štiti niži srednji sloj, male privrednike, gubitnike tranzicije i penzionere, ali nije ekstremna.

docentnaFakultetu političkih nauka u Beogradu