„Fantastična” realnost Vesne Parun

Padala je letnja olujna kiša na putu od Zagreba do Stubičkih Toplica, kao da Bog Perun doleće na vatrenim kolima, nebom grmi, oblacima tutnji. On ne sluti da idem drugoj vatri u susret.

Prazni hodnici stacionara u banji, tišina, tražim sobu u kojoj živi Vesna Parun. Kucam na vrata.

„Ko je?”

„Ja sam, Mirjana, čule smo se jutros”.

„Uđi, uđi…”

Na krevetu u beloj posteljini leži najveća živa pesnikinja Balkana. Poljubile smo se. Sela sam pored njenog kreveta. „Kako si me našla?”

„Preko prijatelja sam saznala gde ste. Privatno sam došla u Zagreb, ali sam mnogo želela da Vas vidim posle mnogo godina.” Podsećam je da smo se prvi put srele na „Kolarcu” u Beogradu, kakva slučajnost, bio je jun mesec davne 1985. godine. To je bio njen prvi dolazak u Beograd posle desetak godina. Veče posvećeno njoj bilo je predivno. Slobodan Rakitić je sve to organizovao. Milan Komnenić i Aleksandar Petrov su nadahnuto govorili o njoj, a ja sam govorila njenu poeziju. Vesna je sa velikim uzbuđenjem čitala svoje stare i nove pesme.

Podsećam je na „Brankovo kolo” – na Stražilovu smo bile zajedno; pa na veliko veče koja je ona organizovala u Udruženju pisaca u Zagrebu. Saša Petrov i ja bili smo gosti iz Beograda. To veče posvećeno njenoj poeziji trajalo je četiri sata. Podsećam je i na Disovo proleće u Čačku, kada je dobila Disovu nagradu; i na naša putovanja po Srbiji…

Sve pamti, svega se seća. To su bili dani i večeri koje je Vesna Parun „gradila” zajedno sa nama. Njeni dani su bili reč i razum, praiskonska vatra.

Danas, 2009. godine – fantastična realnost. Jedna soba, jedan krevet, jedno ćebe, jedan jastuk, jedan tanjir supe, jedan tanjir sa grožđem, jedna šolja čaja, jedan radio koji tiho svira… Sve je jedno, samo je Vesna jedina. Oko njenog kreveta su gomile papira, olovaka, knjiga… I kreće moćna reka njenih reči koje opčinjavaju, bude strah, divljenje, strast.

…„Meni je 88. godina, ali sve znam, sve pamtim. Ljudi ne znaju da ja devet godina ne mogu stat na tle, ne mogu dohvatit ništa. Ne to da ja ne mogu hodat, nego ja ne mogu iz kreveta zakoračit devet godina. Meni je krevet sve... Niti mi ko dođe, niti me ko šta pita, shvati, ja kao da ne postojim. Ali, ja radim, pišem dalje. Vidiš, ispisala sam ovde pet stotina stranica. Imam i spremne tri knjige. Ako uspijem to objavit, bit će dobro… Znaš, samo bih htela da svoj život dovršim kao čovjek.”

Vesna Parun je sama, sa svojim maslinama sa otoka Zlarina, sa borovima koji je dižu u nebesa i pozdravima iz detinjstva.

„Bor sam kao i ti, i jednaki smo. Dišemo zajedno u ritmu ovog šuštećeg vjetrića i disanjem se krećemo, živimo.”

Posle dugog razgovora, skoro izvinjavajući se, kažem joj da moram za Beograd. „Beograd je grad moje mladosti. U Beogradu sam imala najbolje prijatelje.”

E sad tek počinje prava priča – o Stevanu Raičkoviću, Mići Danojliću, Radomiru Andriću, Momi Dimiću, Slobodanu Rakitiću…

„Vesna, doći ću opet kad uzmognem.”

Skida velike, crne naočari, gleda me pravo u oči. U njenim očima vidim suze, čini mi se da su radosnice.

 „Hoćeš li doći?”

„Sigurno”, odgovaram. Ljubim njene nežne ruke koje su ljubile život. Odlazim do vrata, Vesna za mnom kaže:

 „Moj Balkan. Tako bih želela leći na zelenu travu, gledati u nebo i pričati sa nekim.”

„Vesna, možda sa Vašim ’usnulim mladićem’. Povešću Vašeg mladića sa sobom i on će se probuditi u Beogradu i objaviti svima da Vaša poezija nikada nije usnula.”