Postajao je sve belji

Majkl Džekson se sprijateljio sa Polom Makartnijem sarađujući sa njim na svoja dva singla – „TheGirlIsMine” i „Say, Say, Say”. Jednom prilikom Makartni mu je u razgovoru pomenuo kako je zaradio milione dolara kupujući i prodajući muzička autorska prava. Makartni je na ovom biznisu godišnje zarađivao oko 40 miliona dolara. Džekson se onda i sam upustio u ovaj posao, kupujući i prodajući autorska prava brojnih muzičara. Nedugo potom, na aukcijskoj prodaji našao se muzički katalog sa hiljadama pesama, među kojima je bila i većina onih koji su napisali Lenon i Makartni u periodu od 1963. do 1973. godine. Džekson se upustio u aukciju u kojoj mu je glavni konkurent bio upravo Makartni. Nakon deset meseci natezanja, pošto je Joko Ono odbila da mu se pridruži u nadmetanju sa Džeksonom, Makartni se napokon povukao sa aukcije. Džekson je dobio katalog sa autorskim pravima za sumu od 47,5 miliona dolara. Ljutiti Makartni smatrao je da je tom kupovinom Majkl izneverio njihovo prijateljstvo.

Godina 1986. otvorila je novo poglavlje – na videlo su počele da izlaze njegove brojne ekscentričnosti koje će u nastavku Džeksonove karijere postati brzosagorevajuće gorivo medijske mašinerije i doneti mu nadimak WeirdJacko – uvrnuti Džeko.

Najpre je „NationalEnquirer” objavio fotografije na kojima se vidi kako spava u hiperbaričnoj komori, navodno kako bi usporio proces starenja. Mada su fotografije bile autentične, priča koja ih je pratila bila je isfabrikovana. U želji da promoviše svoj novi film, naučnofantastično 3-D ostvarenje Frensisa Kopole, „Captain EO”, Majkl Džekson se trudio da u javnosti plasira odgovarajući imidž. Te godine uradio je i četvrtu po redu operaciju nosa i, želeći da dobije muževnije crte lica, dao da mu se u bradu ugradi implantat.

Šimpanza Babls, Majklov navodni kućni ljubimac, bila je naredna poslastica za medije iz kuhinje Džeksonovog marketinškog tima. Šimpanza je, navodno, imala učitelja engleskog jezika i ličnog šofera. Još jedna neistinita priča, koju je najpre sam plasirao a kasnije je demantovao, bila je i da je kupio ostatke „Čoveka slona”. Ljudi koji su mu bili bliski svedočili su da se kasnije pokajao zbog plasiranja ovih izmišljotina i da ga je nadimak koji je zbog toga dobio veoma nervirao. Šteta je, međutim, već bila načinjena. Mediji nisu hteli da se odreknu zarade koju su im donosile priče o Majklovim ekscentričnostima pa su, kad je pevač prestao da ih sam plasira, počeli da ih izmišljaju.

Sredinom osamdesetih postalo je očigledno da Majkl postaje sve belji. I ovo je, kao što je očekivano, izazvalo veliku medijsku pažnju. Čule su se razne pretpostavke i spekulacije od kojih je najčešće ponavljana bila ona o tretmanima izbeljivanja kože. Zvanično objašnjenje je bilo da je Majkl oboleo od vitiliga, zbog čega je postao vrlo osetljiv na izlaganje suncu, kao i da tretman koji se primenjuje u lečenju dovodi do toga da koža gubi svoju prirodnu boju. U kombinaciji sa teškom šminkom koja je trebalo da prikrije fleke po koži izazvane ovom bolešću, Majkl se od lepog crnog momka gotovo pretvorio u belog feminiziranog muškarca.

Džeksonovom novom, za mnoge avetinjskom imidžu, doprinela je i stroga dijeta koja je za cilj imala da mu podari „telo plesača”. Ljudi iz njegovog kreativnog tima otkrili su medijima da je zapravo oboleo od anoreksije i da je zbog izgladnelosti često padao u nesvest. Problem održavanja zdrave telesne težine pratiće ga do kraja života. Paparacima nisu promakle ni ostale promene. Novine su bile pune Majklovih snimaka na kojima su flomasterom bili obeleženi delovi lica za koje se spekulisalo da je na njima intervenisano. Pisalo se o operaciji zatezanja čela, stanjivanja usana i podizanja jagodičnih kostiju. I, naravno, o još jednoj, petoj po redu, operaciji nosa.

Nastaviće se