Постајао је све бељи

Мајкл Џексон се спријатељио са Полом Макартнијем сарађујући са њим на своја два сингла – „TheGirlIsMine” и „Say, Say, Say”. Једном приликом Макартни му је у разговору поменуо како је зарадио милионе долара купујући и продајући музичка ауторска права. Макартни је на овом бизнису годишње зарађивао око 40 милиона долара. Џексон се онда и сам упустио у овај посао, купујући и продајући ауторска права бројних музичара. Недуго потом, на аукцијској продаји нашао се музички каталог са хиљадама песама, међу којима је била и већина оних који су написали Ленон и Макартни у периоду од 1963. до 1973. године. Џексон се упустио у аукцију у којој му је главни конкурент био управо Макартни. Након десет месеци натезања, пошто је Јоко Оно одбила да му се придружи у надметању са Џексоном, Макартни се напокон повукао са аукције. Џексон је добио каталог са ауторским правима за суму од 47,5 милиона долара. Љутити Макартни сматрао је да је том куповином Мајкл изневерио њихово пријатељство.

Година 1986. отворила је ново поглавље – на видело су почеле да излазе његове бројне ексцентричности које ће у наставку Џексонове каријере постати брзосагоревајуће гориво медијске машинерије и донети му надимак WeirdJacko – уврнути Џеко.

Најпре је „NationalEnquirer” објавио фотографије на којима се види како спава у хипербаричној комори, наводно како би успорио процес старења. Мада су фотографије биле аутентичне, прича која их је пратила била је исфабрикована. У жељи да промовише свој нови филм, научнофантастично 3-Д остварење Френсиса Кополе, „Captain ЕО”, Мајкл Џексон се трудио да у јавности пласира одговарајући имиџ. Те године урадио је и четврту по реду операцију носа и, желећи да добије мужевније црте лица, дао да му се у браду угради имплантат.

Шимпанза Баблс, Мајклов наводни кућни љубимац, била је наредна посластица за медије из кухиње Џексоновог маркетиншког тима. Шимпанза је, наводно, имала учитеља енглеског језика и личног шофера. Још једна неистинита прича, коју је најпре сам пласирао а касније је демантовао, била је и да је купио остатке „Човека слона”. Људи који су му били блиски сведочили су да се касније покајао због пласирања ових измишљотина и да га је надимак који је због тога добио веома нервирао. Штета је, међутим, већ била начињена. Медији нису хтели да се одрекну зараде коју су им доносиле приче о Мајкловим ексцентричностима па су, кад је певач престао да их сам пласира, почели да их измишљају.

Средином осамдесетих постало је очигледно да Мајкл постаје све бељи. И ово је, као што је очекивано, изазвало велику медијску пажњу. Чуле су се разне претпоставке и спекулације од којих је најчешће понављана била она о третманима избељивања коже. Званично објашњење је било да је Мајкл оболео од витилига, због чега је постао врло осетљив на излагање сунцу, као и да третман који се примењује у лечењу доводи до тога да кожа губи своју природну боју. У комбинацији са тешком шминком која је требало да прикрије флеке по кожи изазване овом болешћу, Мајкл се од лепог црног момка готово претворио у белог феминизираног мушкарца.

Џексоновом новом, за многе аветињском имиџу, допринела је и строга дијета која је за циљ имала да му подари „тело плесача”. Људи из његовог креативног тима открили су медијима да је заправо оболео од анорексије и да је због изгладнелости често падао у несвест. Проблем одржавања здраве телесне тежине пратиће га до краја живота. Папарацима нису промакле ни остале промене. Новине су биле пуне Мајклових снимака на којима су фломастером били обележени делови лица за које се спекулисало да је на њима интервенисано. Писало се о операцији затезања чела, стањивања усана и подизања јагодичних костију. И, наравно, о још једној, петој по реду, операцији носа.

Наставиће се