Moderna na spidu

Bio je zvezda ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture – dobitnik Prickerove nagrade 2005 – Tom Mejn. Održao je predavanje u punoj Svečanoj sali beogradske Skupštine opštine Stari grad. Naslovio ga je Morfozis, po imenu svog čuvenog biroa, osnovanog 1972, u Los Anđelesu. Posle skoro 40 godina mnogi gradovi od Las Vegasa i Toronta do Klagenfurta i Udina obeleženi su buntovničkom kreativnošću Morfozisa.

Smatraju Vas buntovnikom u arhitekturi?

Prati me reputacija lošeg momka. Kad sam dobio Prickera bio sam u Madridu i pročitao u novinama Čiko malo Tom Mejn, na španskom to znači nevaljalo dete. Imao sam tada preko 60 godina. A u stvari sam dobar momak. Samo insistiram na tome da se stvari kažu direktno. Jako sam dosadan, ne želim da popustim, ne prihvatam ne kao odgovor.

Arhitektura u Americi ume da bude veoma pasivna. Drugi odlučuju, a vi treba da projektujete. Arhitektura je za mene veoma aktivna profesija. Želim da učestvujem u donošenju odluka, jer je to u vezi sa svrhom i intencijama moga posla kako politički, tako socijalno i kulturološki. Ne želim samo da pravim formu i budem odvojen od stvarnog značenja arhitekture. A kako sam stariji, sve sam gori. Ako arhitektura ima značenje, a ima – u našim svakodnevnim životima, želim da to bude u skladu sa namenom kuće koju projektujem, jer u suprotnom stilizujem, samo sam dekorater – nemam ništa protiv tog zanimanja – ali ne želim to da budem.

Nama su najbliže Vaše zgrade u Udinama i Klagenfurtu. Kako biste uporedili projektovanju u Evropi, sa onim u Americi?

(/slika2)Evropa ima dugu arhitektonsku tradiciju. Arhitekta je ovde poštovaniji nego u mojoj kulturi, ali i to se menja. Sada u Americi arhitektama raste cena, a u Evropi im status pada, pa dolaze na isto. Što nije dobro.

Moj prvi veliki projekat bio je u Austriji, za Hipo banku. Dobio sam potpunu umetničku slobodu, što nije uobičajeno u Americi. Projektovao sam veliku zgradu, i to je bio urbani čin u izgradnji grada. Ekonomske uslove, program, funkciju… sve je to kao i uvek diktirao klijent, ali ekspresija je bila arhitektonska. Bilo je to dobro iskustvo.

Vašu arhitekturu bih nazvala moderna na spidu. Moderna u osnovi, a onda se nešto dogodi...

O, Bože… Zanima me dinamična, energična arhitektura koja je paralela prirodi današnjeg društva, arhitektura koja radi na ekstremno visokoj energiji i kompleksnosti. Zanima me konflikt u arhitekturi. Manje me interesuju objekti, a više veza između njih. Arhitektura je jako ljudski čin, ekspresija energije, iako je mrtva materija koja se ne pomera. Ponekad se pomera – u našem slučaju. Ne zanimaju me zgrade ikone, objekti kao ego komadi, zanimaju me veze, totalna uklopljenost u grad, lokaciju, socijalna i kulturna povezanost.

U Evropi postoji kategorija socijalnog stanovanja i ima dugu tradiciju. U Americi nije tako?

Socijalno stanovanje ne postoji u SAD. Postojalo je nešto slično, posle Drugog svetskog rata, ali kratko. Mojoj generaciji te stvari nisu poznate. Za socijalno stanovanje je posle Drugog svetskog rata u socijalističkim zemljama bio prihvaćen ortodoksni Korbizjeov modernizam. To je išlo ka institucionalnoj prirodi kutije za stanovanje, jednostavnoj organizaciji prostora, uniformnosti i repetitivnosti. Priroda arhitekture bila je neutralizovana, nedostajalo je javnih prostora i relacija javno–privatno, odnosa prema ulici i životu u gradu koji se sav odvija na ulici.

Ono što je u San Francisku autoput, ovde su ulice i kafei. Mogu da napravim zanimljivu mapu beogradskih ulica i kafea, infrastruktura je sasvim drugačija od one u San Francisku. Bilo bi tu i moje kritike teorije socijalnog stanovanja s početka 20. veka. Da li je to još uvek živa ideja, da li je još izazovna... posebno ako je reč o jednoobraznosti i sličnosti stambenih blokova. Korisno je bilo u svoje vreme. Prošlo je sto godina i nužne su promene, dorade, popravke. Ne bi valjalo da ostane status kvo. Mora biti nekakvih kritika koje će voditi do sledećih projekata. Novi Beograd je verovatno najveća kontinuirana površina moderne arhitekture u Evropi.

Da li je Beogradu potrebno čudovište, zgrada slavnog arhitekte?

(/slika3)Jednostavan odgovor bio bi ne. Pitanje je mnogo šire i u vezi je sa vašim viđenjem budućnosti Beograda. Kako ćete definisati grad u 21. veku, kakva je njegova uloga u Evropi u poređenju sa gradovima slične veličine, kako će se širiti, šta će postati, kakvi su mu ekonomski i kulturni resursi... Može li to biti samo jedno arhitektonsko zdanje? To je verovatno više urbani nego arhitektonski nivo, no ideja da se grad sastoji od pojedinačnih objekata arhitekata je loša. Istina, svaka zgrada ima svog arhitektu, i sam se uhvatim u tu zamku.

Morate redefinisati odnos prema reci, iskoristiti sve prednosti koje vam pruža neverovatno dobar položaj. Na reci je bila industrijska luka, rekom se prevozilo, a sada se grad mora pomeriti prema obalama. Biće to veoma dobar prostor za stanovanje i javnu namenu. Promeniće se priroda grada. Mora se mnogo uraditi da bi se razumeli odnosi istorijskog i modernog dela grada. Mora se naći kompatibilnost i veza između te dve stvari.

Kad gradite u starom delom grada, kako reagujete na kontekst?

Ne volim da radim na praznom prostoru, ne volim tabulu rasu. Najzanimljiviji su komplikovani projekti, a istorijski deo grada pruža mnogo informacija.

Dolazim iz Pariza. Gradimo La Defance. Bio sam na sastanku, bio je i Sarkozi. Sarkozi hoće da izgradi novu liniju metroa obodom Pariza i da sagradi novi grad okolo. Pariz će ostati istorijski grad sa ogromnim prihodom od turizma, a po obodu će biti veliki novi grad. Zanimljiva ideja, ali to može samo u Parizu. La Defance je na obodu grada. Na svakoj krajnjoj stanici javnog transporta planira se bitno povećanje gustine stanovanja. A danas se jako važan odnos infrastrukture i gustine stanovanja. Kad idete od kuće na posao, što je taj put kraći to je bolje. U velikim gradovima to je suština. Sasvim suprotno je u Londonu koji integriše moderni grad u staro jezgro.

Niste umorni od arhitekture?

Arhitektura je večno dete. Napraviš nešto i nikad sve nije kako treba, ne može ni biti, ali ipak ponosan si na to.

Jako sam srećan što sam se tvrdoglavo držao ove profesije kad sam bio mlad. Potroši se mnogo vremena, ali arhitektura nije ono što radim, arhitektura je ono što jesam.

Crtate li još uvek olovkom, ili ste samo na kompjuteru?

Samo kompjuter, jedini u birou crtam ponešto, i to sve manje. Moj posao je kao pravljenje filma – režiram. Pisac scenarija, režiser, dobar režiser, snimatelj, montažer... svi su neophodni za dobar film.

Više se ne crta, gradi se u kompjuteru, virtuelno, a stvarno je. To je jedna od ogromnih promena u arhitekturi, a desila se u poslednjih 10 godina. Mlada generacija – niko ne zna da crta, ne znaju ni da pišu. Na tastaturi su od svoje pete godine.

Morfozis, OMA, Kop Himelblau, svi smo ista generacija i dolazimo iz Arhigrama. Bili smo prvi rani radikalni arhitekti svesni da to nije aktivnost jedinke. Arhitektura je komplikovanija od toga da jedan čovek sedi sam i nešto skicira. Sve se bazira na odgovorima koji dolaze iz urbanizma, ekologije, funkcije, tehnologije izvođenja... sve to učestvuje u oblikovanju.