Lelujavi vrač Dančo

Slobodan Manović Dančo (1941, Orahovac) u beogradskim krugovima ostataka boema u centru oko "bermudskog trougla" (nepostojećeg već koju godinu, a poznatog po kafanama, sastajalištima novinara, umetnika i "kafanaca" svake vrste), poznat je ne samo po značaju svojih slika (katkad izloženih i u "Grmeču", pored znamenitog platna Zuke Džumhura), nego i po dogodovštinama koje su začinjavale ukus čaršije.
Sa "uzvišenja" posmatra grebatore i one koji voze skupe automobile, ali zato njegove naočare i sat vrede bar koliko džip. Tako kaže, a valja mu verovati, jer važi za jednog od najpozvanijih procenitelja vrednosti dragog kamenja, antikviteta, ali i dragocenosti, uopšte. Procenjujući, zarađuje za život. Više neće da slika. Neće više ni da portretiše tajkune i članove njihovih porodica, ratne komandante i osobe drage naručiocu. Neki su platili, neki duguju.

Ono što je za pesnike Jaša Grobarov, a za muzičare pokojni Dušan Prelević Prele, to je Dančo za slikare: otkačen i sam protiv svih. Ni složena operacija srca ga ne sprečava da pije i puši. Obećava: "Dok sam živ". I kao da se pravda: "Nikad nisam pripadao nikakvim partijama i klanovima, ja sam za njih vrač".

Kažu da su njegove ikone bile najbolje u Srbiji. Ne radi ih još od devedesetih. Ali zato je naslikao čitavu galeriju konja bez jahača.

Vest u kafani "Mornar" brzo se pronela: Dančo pozvan na Bijenale u Veneciji. Tačna vest. Gospodin Ljuba Vukovljak, inženjer iz Sidneja, predstavio je Dančetove slike na internetu i - usledio je poziv. Slikar konja koji lete nije se odazvao. Zašto? "Ne zato što učešće košta 2.400 evra plus ovo, plus ono, našle bi se pare, ali, brate, tamo toče 0,3 i niko ne zna srpski. S kim da pričam? Ali neka se pročuje da sam pozvan. Takav poziv niko ovde još nije dobio..."

"Dančo Manović uporno se drži svog gesla: ′Slikaj kao što zviždiš′. On, inače, zviždi odlično. Infarkta mi (Dančetov izraz), govorim istinu. Govorim ozbiljno...", napisao je novinar i ambasador Milivoje Glišić u Dančetovoj monografiji.

Lelujajući ovih mrzlih decembarskih dana pored kafana u kojima su sada kockarnice, a on u njima onoliko sedeo, ipak, smatra da je srećan. Ne mari za infarkte. Niko ga ne juri zbog duga. Nikome nije ništa ukrao. A da je pozvan na Bijenale u Firencu, pozvan je.