Лелујави врач Данчо

Слободан Мановић Данчо (1941, Ораховац) у београдским круговима остатака боема у центру око "бермудског троугла" (непостојећег већ коју годину, а познатог по кафанама, састајалиштима новинара, уметника и "кафанаца" сваке врсте), познат је не само по значају својих слика (каткад изложених и у "Грмечу", поред знаменитог платна Зуке Џумхура), него и по догодовштинама које су зачињавале укус чаршије.
Са "узвишења" посматра гребаторе и оне који возе скупе аутомобиле, али зато његове наочаре и сат вреде бар колико џип. Тако каже, а ваља му веровати, јер важи за једног од најпозванијих проценитеља вредности драгог камења, антиквитета, али и драгоцености, уопште. Процењујући, зарађује за живот. Више неће да слика. Неће више ни да портретише тајкуне и чланове њихових породица, ратне команданте и особе драге наручиоцу. Неки су платили, неки дугују.

Оно што је за песнике Јаша Гробаров, а за музичаре покојни Душан Прелевић Преле, то је Данчо за сликаре: откачен и сам против свих. Ни сложена операција срца га не спречава да пије и пуши. Обећава: "Док сам жив". И као да се правда: "Никад нисам припадао никаквим партијама и клановима, ја сам за њих врач".

Кажу да су његове иконе биле најбоље у Србији. Не ради их још од деведесетих. Али зато је насликао читаву галерију коња без јахача.

Вест у кафани "Морнар" брзо се пронела: Данчо позван на Бијенале у Венецији. Тачна вест. Господин Љуба Вуковљак, инжењер из Сиднеја, представио је Данчетове слике на интернету и - уследио је позив. Сликар коња који лете није се одазвао. Зашто? "Не зато што учешће кошта 2.400 евра плус ово, плус оно, нашле би се паре, али, брате, тамо точе 0,3 и нико не зна српски. С ким да причам? Али нека се прочује да сам позван. Такав позив нико овде још није добио..."

"Данчо Мановић упорно се држи свог гесла: ′Сликај као што звиждиш′. Он, иначе, звижди одлично. Инфаркта ми (Данчетов израз), говорим истину. Говорим озбиљно...", написао је новинар и амбасадор Миливоје Глишић у Данчетовој монографији.

Лелујајући ових мрзлих децембарских дана поред кафана у којима су сада коцкарнице, а он у њима онолико седео, ипак, сматра да је срећан. Не мари за инфаркте. Нико га не јури због дуга. Никоме није ништа украо. А да је позван на Бијенале у Фиренцу, позван је.