Sofijin svet

Nakon tačno osam godina ponovo u brzom vozu za Berlin. Sećam se kako me je tada oduševio raskošan ICE sa kljunom poput aviona, kako me je zadivila brzina od oko 250 km/č, iako je kasnije bilo prilike i za brže vozove u Japanu.

Tada je, samo dve nedelje pre jednog prijema u Berlinu, sve počelo u jednoj južnoj nemačkoj pokrajini, a eto, još uvek traje…Samo što mi nismo ono što smo bili ili nismo bili ono što smo mislili da jesmo.

Preko puta mene za stočićem (neophodan komfor ako se za vreme putovanja radi) sedi moja jedanaestogodišnja kćerka Sofija koja je živi dokaz kako vreme neumoljivo prolazi, a mi starimo. Sprema se za poslednji test iz nacionalne geografije. Ponešto naglas pročitano na nemačkom jeziku privlači pažnju putnika jer između toga komuniciramo na srpskom. Jedna gospođa zaklapa „Sofijin svet“, naginje se ka nama i pita kojim to drugim jezikom govorimo.

Kažem: srpskim… Ne, nije baš shvatila te joj se ponovo obraćam i kažem da govorimo srpsko-hrvatskim, zvaničnim jezikom bivše Jugoslavije. Potvrdno klima glavom…

To me navodi da priupitam svoju Sofiju na kom jeziku razmišlja. Prenuta iz misli, eto baš se bila udubila u gradivo, zastaje pre nego što daje odgovor. Nije sigurna, kaže, a ja verujem da je tako. Došla je sa 3 godine i već odlično vladala maternjim za razliku od svoje mlađe sestre koja je progovorila na „tuđem“.

U Sofijine krupne crne oči staje ceo Dunav, od izvora u čijoj blizini živimo, preko ušća sa Savom gde je rođena, do okoline Golupca gde se ova reka raskošno širi u mom maglovitom sećanju poput jezera, pa sve do ušća u Crno more.

Ma kakav Dunav, tu se za mene stiče ceo Kosmos, tu je početak i tu je kraj. I moja Sofija kao i Sofija iz „Sofijinog sveta“ stasava, sazreva i ispaljuje u rafalima filozofska pitanja na koja, na žalost, nemam odgovore.

Kao porodica krenuli smo sa iste polazne tačke. Vremenom je „tuđe“ postajalo delom „naše“, a „naše“ delom „tuđe“ i to kod dece vidno brže nego kod nas odraslih. Ona su bila spremnija i otvorenija za promene i konačno shvatih da je za prevazilaženje jaza isto toliko bitno ići ka njihovom svetu, koliko njih vući u svoj.

Shvatih da je u vavilonskoj kuli dovoljno površno razumevanje sa komšijom “ispod” ili “iznad” ali je neophodna apsolutna spona sa svojim bližnjima. I trudim se svim silama da učim vredno od svoje dece, upijam svaku jezičku i drugu ispravku, baš kao što su to i ona činila učeći od mene.

I svo razočarenje bednog pojedinca što nema priliku da u svom kratkom životu pronađe odgovore na kosmička pitanja, ublažava osećaj zadovoljstva da je “Sofijin svet” ipak idealno koncipiran jer, eto, ta divna stvorenja, koja su do juče učila od nas, sada su naši učitelji.

Sofiji srećan 11. rođendan, njeni najmiliji.