Hitler je za Crnjanskog bio samodržac

Još za života Crnjanski je doživeo da ga ideološki protivnici etiketiraju kao nacionalistu, fašistu, antikomunistu. Na te napade i optužbe nije odgovarao. Sa svojim stavovima o državi, naciji, politici, bio je meta ideološkim protivnicima u jednom vremenu punom političkih i idejnih sukoba na prostoru Evrope. Nije bio po volji internacionalne levice (boljševičkim komunistima) u Kraljevini Jugoslaviji i Srbiji zato što je branio vrednosti nacionalnih i državnih interesa. Smatrao je da je nacija državnooslobodilačka, socijalna i kulturna vrednost, a ne političkostranački instrument.

Posle 1945. godine međuratna ideološka ocena o Crnjanskom je ozvaničena tako da slavni pisac nije mogao da dođe u SFRJ sve do 1965. godine. Koliko je takav sud pustio koren, pokazuju povremena osvežavanja, sve do naših dana, bajatih tvrdnji o nacionalizmu i zabludama Miloša Crnjanskog (Nikola Bertolino, Politika, 18. jul 2009). Ono što je karakteristično za ovaj tekst, svakako je pomeranje optužbe sa lista Ideje na novinarsku delatnost našeg pisca. Književnik je bio difamiran zbog tekstova u tom nedeljniku, a ne zbog novinskih izveštaja iz 1935–1938. koji su bili dobro poznati njegovim kritičarima sa levice. Otkuda sada ubacivanje i dnevnih novinskih napisa pisca u davno konstruisani ideološki portret Crnjanskog?

Oživljavanje bajatog stereotipa

Nikola Bertolino kaže da je Crnjanski kao novinar u međuratnoj Španiji i Nemačkoj „otvoreno podržavao“ ove dve države i njihove vođe, da u tom poslu nije bio objektivan, da nije „predvideo rat“, da je „zatvarao oči pred masovnim progonima Jevreja“. Tvrdi da je Crnjanski bio „militaristički i nacionalistički nastrojen“. Takođe, preuzima stare ocene da je u Idejama propagirao ideje koje nisu bile demokratske.

Koliko su tačne tvrdnje o kojima je reč? Zapravo, tu nije reč o argumentima, već o običnim izjavama koje treba da ožive davno stvoreni stereotip o idejnopolitičkom liku Crnjanskog. Napisane ocene ne uzimaju u obzir istorijskopolitički kontekst, a ni sadržaj tekstova Crnjanskog. Sve evropske vlade su održavale saradničke odnose sa Hitlerovim režimom do 1939. godine, a vodeće sile otišle tako daleko u toj prisnosti da su otele Sudete od Čehoslovačke i pripojile kancelarovoj državi. Kraljevina Jugoslavije takođe je sarađivala sa Trećim rajhom. Napisane su, treba li to podvući, brojne studije o nacionalsocijalizmu i Evropi toga vremena.

S druge strane, zaobilaze se kritičke ocene Crnjanskog, kako o Hitleru tako i Franku. Onoliko koliko je dopuštao novinski izveštaj sa poprišta građanskog rata u Španiji 1937. godine, on piše u formi pitanja „Zašto general Franko hapsi patriote?” A mogao je da zaobiđe ovu temu.

Dakle, ideološki greh Crnjanskog načinjen je u novinarskom radu, u Španiji i Nemačkoj, časopisu Ideje, a politički profil je, za čitaoca, odnekud stigao i dopunio neknjiževnog Crnjanskog.Tvrdi se da je te „senke” i sam Crnjanski priznavao i oplakivao. Gde? Takvog teksta nema. Nekim psihoanalitičkim manevrom, tvrdi se da je „Knjiga o Mikelanđelu“ zapravo sredstvo pisca za ispravljanje svojih grehova prema Beogradu(!).

Ništa od navedenih pukih ideološko-političkih tvrdnji nije tačno. U tri svoje knjige o Crnjanskom (Politički spisi Miloša Crnjanskog (uvodna studija), 1989; Crnjanski o nacionalsocijalizmu (predgovor), 1990; Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, 1994, 2007) opsežno sam istraživao ideološku i političku misao Crnjanskog u svim njenim aspektima. Osećam naučnu obavezu da osporim najnovije neosnovane ocene o Milošu Crnjanskom. Da u najkraćim crtama osvetlim prazninu stereotipa o kojima je reč.

Crnjanski je boravio od decembra 1935. do marta 1938. godine u Nemačkoj u funkciji činovnika spoljnopolitičkog aparata države. Kao dopisnik dnevnih novina Vreme on je mogao da izveštava, u skladu sa zahtevima profesije, o onome što se događalo pred njegovim očima a ne da kritikuje vlast države u kojoj boravi, a još manje da predviđa. Njegovom oštrom oku nije promakla suština nacionalsocijalističkog režima. Tako, piše o krivičnom zakoniku koji štiti državu i ideologiju; o štampi piše, između ostalog, da u redakcijama primenjuju „metode generalštabnih oficira“; o odnosu crkve i države, tačnije o otporu protestanata nacionalsocijalističkom režimu koji izaziva bes „partijskih fanatika“; o državi i neobičnoj „mukloj atmosferi nemačkog „parlamenta“ (pod njegovim navodima); o rešavanju praktičnih problema, o Hitleru kao „samodršcu“; o spoljnoj politici Nemačke u kojoj je dominirala retorika mira. Gde je tu državna politika Kraljevine Jugoslavije? Crnjanski je bio na repu te politike, činovnik u diplomatiji i novinar, pa nije jasno koji to razlozi opravdavaju njegovo promovisanje u maltene ključnu figura međuratnih političkih zapleta, kako nekada, tako i danas.

Kristalna noć je bila kasnije

Ali i u takvim okolnostima, Crnjanski je u tekstu „Ko će pobediti? Pije 11 ili nacionalsocijalizam” napisao za Vreme: „Ipak ova borba za slobodu mišljenja, ma koliko bila paradoksalna, služi na čast Nemcima, narodu koji nije samo, kako se to po Evropi piše, narod policajaca i vojnika, nego i narod mislilaca i pesnika.”

A što se tiče pogroma nad Jevrejima, mora se primetiti da je nedostojna akademskog diskursa. Ta vrsta podmetanja, koju nisu preduzimali ni međuratni komunistički protivnici Crnjanskog, naprosto je bedna. Crnjanski je boravio u Nemačkoj do marta 1938. godine, a događaj koji je najavio program progona Jevreja desio se „kristalne noći” 9. novembra 1938. godine, dok je fizičko uništavanje kulminiralo 1939. godine. Dakle, u to vreme Crnjanski nije bio u Nemačkoj.

Uostalom, rasni program nacionalsocijalista uključivao je i supremaciju nad Slovenima, dakle i Srbima, pa ne može biti da je jedan visokoobrazovani srpski nacionalista simpatisao politiku sopstvenog nestanka.

Da činjenice nisu saveznik autoru najnovijeg plakata o nacionalizmu i zabludama Crnjanskog, na dobar način potvrđuje i njegova urednička ruka na poslu priređivanja putopisa u projektu „Dela Miloša Crnjanskog“ (Tom deveti, knjiga 20, 1995). Šta se tu dogodilo? Iz tako kapitalnog projekta izostavljeni su, u ne malom broju, putopisno-reportažni tekstovi našeg pisca. Tako, nema pet novinskih reportaža Crnjanskog o Vojvodini iz 1923. godine, nedostaju i četiri teksta sa puta po Bosni iz 1925. godine, najzad, da dodam i izostavljanje osam tekstova sa putovanja po Krfu iz 1925. i jedan iz 1933. godine (zbog dužine teksta ne navodim naslove i datume). Zašto su izostavljeni ovi tekstovi iz ovako velikog izdavačkog poduhvata? Nema stručnog ni bilo kojeg drugog opravdanja za urednika. Pretpostavljam, zbog ocene Nikole Bertolina da su ti tekstovi nacionalistički. Čak i da je tako, priređivač dela jednog književnika dužan je da prikupi i objavi sve njegove zapise i tekstove, a ne da svoj privatni stav odredi kao kriterijum.

Zapitajmo se, na kraju, šta je to što održava stereotipe u jednoj kulturi i književnosti? To je pravo pitanje. Jer, svaki stereotip je klišetirani obrazac mišljenja koji utiče na pojedinca da stvari opaža na jedan način koji ne mari za činjeničku istinu.

Jedan razlog je svakako održavanje onog interpretativnog modela kulturne i političke prošlosti koji otkriva „mrlje”, „ružno lice”, „tamnu stranu” u nacionalnom biću srpskog naroda. Ovaj model ima priličan broj pristalica kod nas, a i u inostranstvu.

Drugi je odsustvo stručne komunikacije i nespremnost da se prate radovi iz određenih oblasti ili znanja o nekim konkretnim pitanjima. Kao da svako polazi sa čiste livade. Bez pojmovne pripreme terena nekog istraživanja nema valjanog znanja. A kada se tako deluje, onda mogu da se iznose tvrdnje u skladu sa željama, a ne po meri stvari kakve jesu. Onda trijumfuje pristrasnost – a ne razlog, izjava – a ne argument.