Хитлер је за Црњанског био самодржац

Још за живота Црњански је доживео да га идеолошки противници етикетирају као националисту, фашисту, антикомунисту. На те нападе и оптужбе није одговарао. Са својим ставовима о држави, нацији, политици, био је мета идеолошким противницима у једном времену пуном политичких и идејних сукоба на простору Европе. Није био по вољи интернационалне левице (бољшевичким комунистима) у Краљевини Југославији и Србији зато што је бранио вредности националних и државних интереса. Сматрао је да је нација државноослободилачка, социјална и културна вредност, а не политичкостраначки инструмент.

После 1945. године међуратна идеолошка оцена о Црњанском је озваничена тако да славни писац није могао да дође у СФРЈ све до 1965. године. Колико је такав суд пустио корен, показују повремена освежавања, све до наших дана, бајатих тврдњи о национализму и заблудама Милоша Црњанског (Никола Бертолино, Политика, 18. јул 2009). Оно што је карактеристично за овај текст, свакако је померање оптужбе са листа Идеје на новинарску делатност нашег писца. Књижевник је био дифамиран због текстова у том недељнику, а не због новинских извештаја из 1935–1938. који су били добро познати његовим критичарима са левице. Откуда сада убацивање и дневних новинских написа писца у давно конструисани идеолошки портрет Црњанског?

Оживљавање бајатог стереотипа

Никола Бертолино каже да је Црњански као новинар у међуратној Шпанији и Немачкој „отворено подржавао“ ове две државе и њихове вође, да у том послу није био објективан, да није „предвидео рат“, да је „затварао очи пред масовним прогонима Јевреја“. Тврди да је Црњански био „милитаристички и националистички настројен“. Такође, преузима старе оцене да је у Идејама пропагирао идеје које нису биле демократске.

Колико су тачне тврдње о којима је реч? Заправо, ту није реч о аргументима, већ о обичним изјавама које треба да оживе давно створени стереотип о идејнополитичком лику Црњанског. Написане оцене не узимају у обзир историјскополитички контекст, а ни садржај текстова Црњанског. Све европске владе су одржавале сарадничке односе са Хитлеровим режимом до 1939. године, а водеће силе отишле тако далеко у тој присности да су отеле Судете од Чехословачке и припојиле канцеларовој држави. Краљевина Југославије такође је сарађивала са Трећим рајхом. Написане су, треба ли то подвући, бројне студије о националсоцијализму и Европи тога времена.

С друге стране, заобилазе се критичке oцене Црњанског, како о Хитлеру тако и Франку. Онолико колико је допуштао новински извештај са попришта грађанског рата у Шпанији 1937. године, он пише у форми питања „Зашто генерал Франко хапси патриоте?” А могао је да заобиђе ову тему.

Дакле, идеoлошки грех Црњанског начињен је у новинарском раду, у Шпанији и Немачкој, часопису Идеје, а политички профил је, за читаоца, однекуд стигао и допунио некњижевног Црњанског.Тврди се да је те „сенке” и сам Црњански признавао и оплакивао. Где? Таквог текста нема. Неким психоаналитичким маневром, тврди се да је „Књига о Микеланђелу“ заправо средство писца за исправљање својих грехова према Београду(!).

Ништа од наведених пуких идеолошко-политичких тврдњи није тачно. У три своје књиге о Црњанском (Политички списи Милоша Црњанског (уводна студија), 1989; Црњански о националсоцијализму (предговор), 1990; Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског, 1994, 2007) опсежно сам истраживао идеолошку и политичку мисао Црњанског у свим њеним аспектима. Осећам научну обавезу да оспорим најновије неосноване оцене о Милошу Црњанском. Да у најкраћим цртама осветлим празнину стереотипа о којима је реч.

Црњански је боравио од децембра 1935. до марта 1938. године у Немачкој у функцији чиновника спољнополитичког апарата државе. Као дописник дневних новина Време он је могао да извештава, у складу са захтевима професије, о ономе што се догађало пред његовим очима а не да критикује власт државе у којој борави, а још мање да предвиђa. Његовом оштром оку није промакла суштина националсоцијалистичког режима. Тако, пише о кривичном законику који штити државу и идеологију; о штампи пише, између осталог, да у редакцијама примењују „методе генералштабних официра“; о односу цркве и државе, тачније о отпору протестаната националсоцијалистичком режиму који изазива бес „партијских фанатика“; о држави и необичној „муклој атмосфери немачког „парламента“ (под његовим наводима); о решавању практичних проблема, о Хитлеру као „самодршцу“; о спољној политици Немачке у којој је доминирала реторика мира. Где је ту државна политика Краљевине Југославије? Црњански је био на репу те политике, чиновник у дипломатији и новинар, па није јасно који то разлози оправдавају његово промовисање у малтене кључну фигура међуратних политичких заплета, како некада, тако и данас.

Кристална ноћ је била касније

Али и у таквим околностима, Црњански је у тексту „Ко ће победити? Пије 11 или националсоцијализам” написао за Време: „Ипак ова борба за слободу мишљења, ма колико била парадоксална, служи на част Немцима, народу који није само, како се то по Европи пише, народ полицајаца и војника, него и народ мислилаца и песника.”

А што се тиче погрома над Јеврејима, мора се приметити да је недостојна академског дискурса. Та врста подметања, коју нису предузимали ни међуратни комунистички противници Црњанског, напросто је бедна. Црњански је боравио у Немачкој до марта 1938. године, а догађај који је најавио програм прогона Јевреја десио се „кристалне ноћи” 9. новембра 1938. године, док је физичко уништавање кулминирало 1939. године. Дакле, у то време Црњански није био у Немачкој.

Уосталом, расни програм националсоцијалиста укључивао је и супремацију над Словенима, дакле и Србима, па не може бити да је један високообразовани српски националиста симпатисао политику сопственог нестанка.

Да чињенице нису савезник аутору најновијег плаката о национализму и заблудама Црњанског, на добар начин потврђује и његова уредничка рука на послу приређивања путописа у пројекту „Дела Милоша Црњанског“ (Том девети, књига 20, 1995). Шта се ту догодило? Из тако капиталног пројекта изостављени су, у не малом броју, путописно-репортажни текстови нашег писца. Тако, нема пет новинских репортажа Црњанског о Војводини из 1923. године, недостају и четири текста са пута по Босни из 1925. године, најзад, да додам и изостављање осам текстова са путовања по Крфу из 1925. и један из 1933. године (због дужине текста не наводим наслове и датуме). Зашто су изостављени ови текстови из овако великог издавачког подухвата? Нема стручног ни било којег другог оправдања за уредника. Претпостављам, због оцене Николе Бертолина да су ти текстови националистички. Чак и да је тако, приређивач дела једног књижевника дужан је да прикупи и објави све његове записе и текстове, а не да свој приватни став одреди као критеријум.

Запитајмо се, на крају, шта је то што одржава стереотипе у једној култури и књижевности? То је право питање. Јер, сваки стереотип је клишетирани образац мишљења који утиче на појединца да ствари опажа на један начин који не мари за чињеничку истину.

Један разлог је свакако одржавање оног интерпретативног модела културне и политичке прошлости који открива „мрље”, „ружно лице”, „тамну страну” у националном бићу српског народа. Овај модел има приличан број присталица код нас, а и у иностранству.

Други је одсуство стручне комуникације и неспремност да се прате радови из одређених области или знања о неким конкретним питањима. Као да свако полази са чисте ливаде. Без појмовне припреме терена неког истраживања нема ваљаног знања. А када се тако делује, онда могу да се износе тврдње у складу са жељама, а не по мери ствари какве јесу. Онда тријумфује пристрасност – а не разлог, изјава – а не аргумент.