KO JE SRPSKI BERLUSKONI

Za nekoliko nedelja ili ćemo imati nove medije ili novu vladu. Naravno, samo kad bi to bilo tako jednostavno. Jer karakter srpske politike menja se s godišnjim dobima. Zima, s povremenim problemima grejanja i snabdevanja plinom i drugim energentima, obično pripada opoziciji, u proleće i jesen vlada mora da deluje snažno, jer je to vreme kada se obavljaju korisni poslovi. Leto je sezona odmora, što će reći vreme za kovanje raznih koalicija na različitim nivoima, vreme za postavljanje raznih političkih i medijskih klopki.

Intenzitet unutrašnjopolitičkih borbi u Srbiji pretvorio je ovo leto, a ono još nije gotovo, u pravi primerak za kolekcionare. Naime, glavna konfrontacija su mediji, odnosno novi zakon o medijima. Dok su se novinarska udruženja tim povodom oglasila (istina, neki su malo i kasnili ali leto je), primetno je napadno ćutanje nevladinog sektora u vezi sa tim pitanjem. Oni zlobnici koji ne vole nevladin sektor cinično zaključuju da je to još jedan dokaz pružanja nežnih usluga tog sektora aktuelnoj vlasti. Što, naravno, nije istina.

Dakle, smatram da političar ima pravo da odbije da razgovara sa novinarom, ili novinarkom koji nemaju urednu kosu ili imaju zube „na parove razbrojs”. Da li je novinar kritičan ili samo zlonameran u odnosu na njegovo veličanstvo-političara nije važno. Mora da bude estetski podoban. Zalažem se i da sve novinare koji prate verske organizacije direktno imenuju Sabor Pravoslavne crkve i Biskupska konferencija, a one koji prate vojsku – Generalštab. Mogli bi i da im odrede platice. One medijske kuće koje to ne prihvate odmah podvrgnuti tihoj vatri poreskih inspektora budući da je poznato da su u izvršavanju poreskih obaveza godinama isuviše komotne. Glavnim urednicima medija koji utaje porez donirati prugasta odela. Sa malim brojem na levoj strani.

No, nije samo Srbija poprište debate i svađe zbog medija. Ima toga i u drugim zemljama. Samo u SAD tokom poslednjih 60 godina bilo je nekoliko velikih polemika i gužvi zbog medija i kontrole nad njima, iako je dobro poznato šta kaže prvi amandman o tome. Naime, još pre 62 godine Orson Vels je u svom filmu „Građanin Kejn” osudio magnate štampe kao što su bili Herst i Luće. Posle je došao Majkl Esner iz Diznija i televizije ABC, pa Ted Tarner, Merdok, i Tim Vorner, pa na kraju i Silvio Berluskoni. Spirala cinizma, zajedničko dobro i mediji? Odnosno sinergija i maksimalni profit s jedne strane, a senzacionalizam, nasilje i seks u pozadini, s druge strane.

Zapravo, kad bolje razmislim Silvio Berluskoni je car. Predsednik je italijanske vlade, kontroliše RAI, poseduje tri privatne televizije, manipuliše s tri četvrtine italijanskog javnog mnjenja. Pravi nečuvene međunarodne i diplomatske gafove, stalno ga optužuju za seksualne skandale, on se jadan javno brani da„nije svetac”. I nikom ništa, i dalje ima većinsku podršku italijanske javnosti, i dalje kontroliše većinu italijanskih medija.

„Pazite na Berluskonije!”, ukratko je poruka filma koji je još 1997. godine imao u Americi veliki odjek, a koji je za televiziju realizovao Leri Gelbart. Film nosi naslov „Sredstva masovne zabave”, a glavne uloge igraju Ben Kingsli i Gabrijel Bern.

„Ideju za film dobio sam razmišljajući o zbivanjima u Italiji pre nekoliko godina. Silvio Berluskoni je bio predsednik vlade, kontrolisao je televiziju, to je, zapravo, bio i početak fenomena medijskih magnata koji gaje velike političke ambicije”, rekao je tada Gelbart i dodao „Berluskonijev slučaj nije izolovan, biće toga u budućnosti još i u nekim drugim zemljama, pa smatram da je hitno potrebno odvajanje tipa država i crkva”.

U srpskom slučaju zaista ne znam ko je srpski Berluskoni? Raja Rodić, Mlađan Dinkić, ili Mirko Cvetković? Istina, bar dvojica od njih javno i pokazuju težnju da budu Berluskoni, kada su mediji u pitanju. No, kada su u pitanju kolgerle na Sardiniji, ili u Vrnjačkoj Banji, nekako ne mogu da ih zamislim u Berluskonijevom stilu. Prvo, mi nismo Italiji, i drugo, nisu naši ljudi tako razvratni. Mada, nikad se ne zna. Jer, Srbija je poput Alise u zemlji čuda.

Leto je i moram da sledim Hemingvejevu teoriju rada: uvek prekini da pišeš dok još uvek imaš šta da kažeš...