Moj pravi podvig, ali u pogrešno vreme

Dragan Jaćimović je prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, najviši planinski vrh planete Zemlje. Ovaj greben dostiže visinu od 8.848 metara, i nalazi se na planinskom vencu Himalaja, na Tibetu. Bilo je to 26. maja 2000. godine i to, sticajem okolnosti, bez boce sa kiseonikom!

Pre i posle tog događaja on se popeo tamo gde je krenuo, ali ne i prošli put, pre dva meseca, kad je to najviše želeo. Nije uspeo da, sa zastavom Univerzijade, uoči otvaranja ovog takmičenja u Beogradu, stane na „krov sveta”, na „svoj” Mont Everest.

Priroda mu je ovoga puta „kazala”: Stani. Vrati se... I poslušao je taj „savet”, kao što je učinio i pre devet godina, kad mu je pukla boca sa kiseonikom. I tada je „čuo” poruku prirode: Nastavi. Ti to možeš...

Rođen je 20. avgusta 1969. godine u Požegi, a živi u Beogradu.

Završio je posebnu vojnu školu. Bio je instruktor u „Kobrama”, vojnoj formaciji koja je imala specijalna zaduženja.

Oženjen je. Jadranka je filolog. Imaju dvojicu sinova: Ivana (17) i Igora (13).

Koji je sport bio Vaš?

Svi smo mi u „Kobrama” imali svoje sportske aktivnosti, a ja sam želeo da se oprobam u svemu. Bio sam prvak države u orijentaciji, ali i maratonac, padobranac, ronilac... Spuštao sam se nekoliko sati paraglajderom od vrha do podnožja Mon Blana. Išao sam na jednu ekspediciju i sa maunting-bajkom, specijalnim biciklom, a to je zabranjeno. Zato sam rašrafio taj bicikl i sve delove spakovao u ruksak i tako ga uneo na zabranjenu zemlju. Bilo je to u Nacionalnom parku Sagarmatha, na Himalajima...

Ko su „Kobre”?

Osnovna zamisao je bila da to bude antiteroristička jedinica. I tako je bilo sve do 2006. godine. Posle toga „Kobre” više nemaju ovu namenu. Sada isključivo štite živote određenih ljudi. I ja sam pre tri godine napustio ovu jedinicu. Nisam mogao samo da budem nečija pratnja. Ponuđena mi je penzija i to sam prihvatio.

Koga čuvaju članovi ove jedinice?

„Kobre” sad prate tri „funkcije”: predsednika države. Boris Tadić je to lično tražio. Zatim ministra odbrane i načelnika Generalštaba. U to su uključene i njihove uže porodice. Ovi vojnici sad sve poslove, van kasarne, obavljaju u civilnom odelu. U vreme dok sam bio u „Kobrama” dobro sam znao prvog vojnika države, generala Zdravka Ponoša. On je izvanredan mladi čovek. Izuzetno je inteligentan. Nije tipičan vojnik...

Kad ste planirali put na Everest?

Godinu dana ranije. Na ovaj put, uz Himalaje, ka Mont Everestu, pošao sam 23. marta 2000. godine sa desetak saputnika. Bio je tu i moj prijatelj Goran Ferlan. Ali, imali smo tešku sezonu, jako loše vreme, pa su mnogi odustali. Moglo je to i meni da se dogodi. Čak sam i preživeo samo zato što sam kondiciono maksimalno bio spreman.

Šta Vam se dogodilo?

Negde na 8.700 metara pukao mi je ventil na boci za kiseonik! Tri sata penjanja pre cilja ostao sam bez dodatnog kiseonika. Plašio sam se agonije. Ali, vreme je bilo relativno dobro i sve mi je nešto govorilo da nastavim penjanje. Bio sam potpuno sam. Goran je odustao negde na 8.600 metara, a ispred mene je, u pratnji Šerpasa, domoroca, nosača, bio jedan moj prijatelj, Amerikanac. On je stigao do vrha i krenuo je u spuštanje.

A gde je bio Vaš pratilac?

Na dvojicu alpinista dolazi po jedan Šerpas, a onaj koji je bio zadužen za mene i Gorana vratio se nazad, jer Goranu nije bilo dobro. A kad sam posle 8.750 metara susreo Amerikanca, i kad je on video da nemam bocu, kucnuo se po glavi što je bilo pitanje: „Da li si lud. Ideš bez kiseonika”... A bili smo gotovo zaleđeni, sa maskama na licu, pa tu nije bilo priče. To je neki drugi svet...

I nastavili ste put?

Postoji tu užad koja su ranije postavljena. I na njima sam visio i polako se vukao ka vrhu. Bilo je to, na toj visini, uz minimum kiseonika, na minus trideset stepeni Celzijusa, uz stalni vetar i sneg, užasno teško. A snaga mišića mi je bila sve manja. Imao sam želju, volju i koske oko kojih landaraju polumrtvi mišići. Za svaki pokret moram da imam dva uzdaha i dva izdaha da bi mišić imao kakvu-takvu funkciju. A uz put sam pričao sebi šta radim da bih imao osećaj da nisam sam, da ne dođe do psihičke poremećenosti.

Kako je na „krovu sveta”?

Mont Everest je jedna snežna streha čija površina nije veća od četiri, pet kvadratnih metara. Popeo sam se tu sa ruksakom i zastavom države. Dogodilo se to 26. maja 2000. godine. Tačno 64 dana od početka penjanja. Pravilo je da se na Mont Everestu postavim uz zastavu tako da mogu sebe da slikam aparatom koji sam „okida”. Aparat sam stavio na ruksak. Međutim, kad sam sve to učinio dunuo je vetar i oborio mi aparat. Krenuo sam u novu pripremu za slikanje. I tada se vetar smirio...

I šta se vidi sa Mont Everesta?

Vidik je veličanstven. Pogled prodire do beskraja. U izmaglici se vidi i iskrivljenost loptaste zemlje, a u dubini, ispod sedla Mont Everesta, imao sam jasnu sliku niza vrhova Himalaja koji svetlucaju na suncu i koji me „pozdravljaju” kao pobednika na olimpijskom postolju. Tu sam bio tridesetak minuta što je mnogo. I zbog toga sam, zbog malo kiseonika, pri spuštanju doživljavao halucinacije. „Video sam” ljude, tibetanske monahe, u crvenim odorama, koji se mole... Ali, teren sam video u pravom obliku i bezbedno sam se spustio.

I kako ste se osećali posle toga?

Privatno veličanstveno, ali kao alpinista i Srbin bio sam u suprotnom raspoloženju. Kad sam se vratio sa Himalaja dočekan sam kao da sam sišao sa Zlatibora. Osećao sam se tada kao čovek koji je načinio pravi podvig, ali u pogrešno vreme. Jeste tada politička situacija u Srbiji bila neizvesna, ali i generalno naša država se mnogo ne odužuje sportistima. U trenutku uspeha pravi se velika buka, što nije moj slučaj, a posle toga se sve brzo zaboravi.

A gde je u svemu tome novac?

Nema zarade od penjanja. Ali, kao iskusni alpinista mogu da zaradim novac motivacionim govorima menadžerima svih zanimanja. Jer, u ozbiljnim firmama vrlo je značajna priča o kretanju linijom uspeha. Okupio sam grupu alpinista, lekara i psihologa sa kojimaorganizujem „Tim Bilding”. I sve vežbe i testove sa menadžerima, fizičke i psihičke, obavljamo na terenu, u najtežim situacijama. Tada padaju sve maske...

A kako pričate o neuspehu?

Iskreno, pošteno i smireno kao i o svemu u životu. Taj neuspeh u penjanju dogodio mi se prvi put i to, na moju žalost, baš sad pred Univerzijadu. A bila je to moja ideja. Trebalo je da zastavu Univerzijade, sa ekipom od petnaest članova, odnesem na Mont Everest i da tako, simbolično, sa najviše tačke na planeti, obavestimo svet o događaju u Beogradu. Ali, nije mi se dalo...

Šta se dogodilo?

Kad smo bili na sedam i po hiljada metara potkačio nas je ciklon sa istoka, iz Tajlanda. Ni sateliti ga nisu videli. I sreća je da sam ljude vratio nazad. A da nisam to učinio bilo bi pet, šest mrtvih. Zato sam, uprkos svemu, zadovoljan. Ne mogu da se ljutim na prirodu. Ona me opomenula i ja sam se vratio... A taj ciklon je naneo sneg na užad i dugo niko nije mogao da krene u penjanje, čak ni domoroci, Šerpasi.

Ko su Šerpasi?

Oni su poreklom s Tibeta. Mongolskog su porekla. Pre 450 godina su došli u Nepal. Žive na tri do četiri hiljade metara nadmorske visine. Preuzeo sam od Šerpasa njihov način doživljaja života, poštovanja energija prirode i kosmosa. Kod njih nema ljutnje, nema zla. Oni u svom rečniku nemaju reč za tuču. Uvek su nasmejani i pozitivni, kao i lame.

A ko su lame?

Dalaj-lama, duhovni i politički vođa Tibeta, živi u Dar el Salamu u Indiji. A lame su, u prevodu, igumani, starešine manastira. Oni žive u Nepalu, Burmi, Indiji, Butanu... Svi su veoma obrazovani. Budizam je takva religija u kojoj su monasi elita svog naroda. Njihove priče o meteorologiji, astronomiji, istoriji sveta i naroda su zapanjujuće.

Da li je sve ovo, ipak, avantura?

Nije. Jer, avantura je put u nepoznato. Ekspedicija na Himalaje se planira godinu dana. Sve je definisano. Himalaji su za mene savršeni oblik postojanja. To je jedno od retkih mesta na planeti gde ljudi žive u skladu sa prirodom.

Koliko Vas je promenila planina?

Postao sam bolji čovek kad su drugi u pitanju. Bio sam srećniji kad se moj učenik Miloš Ivačković popeo na Mont Everest nego kad sam to ja učinio. Naučio sam da me ne ispunjava samo ostvarenje cilja već i put do cilja. Suština penjanja je, kao i odnos sa ženom: ne žuriti ka cilju, na kome se ostaje samo petnaestak minuta, već uživati i u putovanju ka vrhunskoj sreći.

Slavko Trošelj