Мој прави подвиг, али у погрешно време

Драган Јаћимовић је први Србин који се попео на Монт Еверест, највиши планински врх планетe Земљe. Овај гребен достиже висину од 8.848 метара, и налази се на планинском венцу Хималаја, на Тибету. Било је то 26. маја 2000. године и то, стицајем околности, без боце са кисеоником!

Пре и после тог догађаја он се попео тамо где је кренуо, али не и прошли пут, пре два месеца, кад је то највише желео. Није успео да, са заставом Универзијаде, уочи отварања овог такмичења у Београду, стане на „кров света”, на „свој” Монт Еверест.

Природа му је овога пута „казала”: Стани. Врати се... И послушао је тај „савет”, као што је учинио и пре девет година, кад му је пукла боца са кисеоником. И тада је „чуо” поруку природе: Настави. Ти то можеш...

Рођен је 20. августа 1969. године у Пожеги, а живи у Београду.

Завршио је посебну војну школу. Био је инструктор у „Кобрама”, војној формацији која је имала специјална задужења.

Ожењен је. Јадранка је филолог. Имају двојицу синова: Ивана (17) и Игора (13).

Који је спорт био Ваш?

Сви смо ми у „Кобрама” имали своје спортске активности, а ја сам желео да се опробам у свему. Био сам првак државе у оријентацији, али и маратонац, падобранац, ронилац... Спуштао сам се неколико сати параглајдером од врха до подножја Мон Блана. Ишао сам на једну експедицију и са маунтинг-бајком, специјалним бициклом, а то је забрањено. Зато сам рашрафио тај бицикл и све делове спаковао у руксак и тако га унео на забрањену земљу. Било је то у Националном парку Сагарматха, на Хималајима...

Ко су „Кобре”?

Основна замисао је била да то буде антитерористичка јединица. И тако је било све до 2006. године. После тога „Кобре” више немају ову намену. Сада искључиво штите животе одређених људи. И ја сам пре три године напустио ову јединицу. Нисам могао само да будем нечија пратња. Понуђена ми је пензија и то сам прихватио.

Кога чувају чланови ове јединице?

„Кобре” сад прате три „функције”: председника државе. Борис Тадић је то лично тражио. Затим министра одбране и начелника Генералштаба. У то су укључене и њихове уже породице. Ови војници сад све послове, ван касарне, обављају у цивилном оделу. У време док сам био у „Кобрама” добро сам знао првог војника државе, генерала Здравка Поноша. Он је изванредан млади човек. Изузетно је интелигентан. Није типичан војник...

Кад сте планирали пут на Еверест?

Годину дана раније. На овај пут, уз Хималаје, ка Монт Евересту, пошао сам 23. марта 2000. године са десетак сапутника. Био је ту и мој пријатељ Горан Ферлан. Али, имали смо тешку сезону, јако лоше време, па су многи одустали. Могло је то и мени да се догоди. Чак сам и преживео само зато што сам кондиционо максимално био спреман.

Шта Вам се догодило?

Негде на 8.700 метара пукао ми је вентил на боци за кисеоник! Три сата пењања пре циља остао сам без додатног кисеоника. Плашио сам се агоније. Али, време је било релативно добро и све ми је нешто говорило да наставим пењање. Био сам потпуно сам. Горан је одустао негде на 8.600 метара, а испред мене је, у пратњи Шерпаса, домороца, носача, био један мој пријатељ, Американац. Он је стигао до врха и кренуо је у спуштање.

А где је био Ваш пратилац?

На двојицу алпиниста долази по један Шерпас, а онај који је био задужен за мене и Горана вратио се назад, јер Горану није било добро. А кад сам после 8.750 метара сусрео Американца, и кад је он видео да немам боцу, куцнуо се по глави што је било питање: „Да ли си луд. Идеш без кисеоника”... А били смо готово залеђени, са маскама на лицу, па ту није било приче. То је неки други свет...

И наставили сте пут?

Постоји ту ужад која су раније постављена. И на њима сам висио и полако се вукао ка врху. Било је то, на тој висини, уз минимум кисеоника, на минус тридесет степени Целзијуса, уз стални ветар и снег, ужасно тешко. А снага мишића ми је била све мања. Имао сам жељу, вољу и коске око којих ландарају полумртви мишићи. За сваки покрет морам да имам два уздаха и два издаха да би мишић имао какву-такву функцију. А уз пут сам причао себи шта радим да бих имао осећај да нисам сам, да не дође до психичке поремећености.

Како је на „крову света”?

Монт Еверест је једна снежна стреха чија површина није већа од четири, пет квадратних метара. Попео сам се ту са руксаком и заставом државе. Догодило се то 26. маја 2000. године. Тачно 64 дана од почетка пењања. Правило је да се на Монт Евересту поставим уз заставу тако да могу себе да сликам апаратом који сам „окида”. Апарат сам ставио на руксак. Међутим, кад сам све то учинио дунуо је ветар и оборио ми апарат. Кренуо сам у нову припрему за сликање. И тада се ветар смирио...

И шта се види са Монт Евереста?

Видик је величанствен. Поглед продире до бескраја. У измаглици се види и искривљеност лоптасте земље, а у дубини, испод седла Монт Евереста, имао сам јасну слику низа врхова Хималаја који светлуцају на сунцу и који ме „поздрављају” као победника на олимпијском постољу. Ту сам био тридесетак минута што је много. И због тога сам, због мало кисеоника, при спуштању доживљавао халуцинације. „Видео сам” људе, тибетанске монахе, у црвеним одорама, који се моле... Али, терен сам видео у правом облику и безбедно сам се спустио.

И како сте се осећали после тога?

Приватно величанствено, али као алпиниста и Србин био сам у супротном расположењу. Кад сам се вратио са Хималаја дочекан сам као да сам сишао са Златибора. Осећао сам се тада као човек који је начинио прави подвиг, али у погрешно време. Јесте тада политичка ситуација у Србији била неизвесна, али и генерално наша држава се много не одужује спортистима. У тренутку успеха прави се велика бука, што није мој случај, а после тога се све брзо заборави.

А где је у свему томе новац?

Нема зараде од пењања. Али, као искусни алпиниста могу да зарадим новац мотивационим говорима менаџерима свих занимања. Јер, у озбиљним фирмама врло је значајна прича о кретању линијом успеха. Окупио сам групу алпиниста, лекара и психолога са којимаорганизујем „Тим Билдинг”. И све вежбе и тестове са менаџерима, физичке и психичке, обављамо на терену, у најтежим ситуацијама. Тада падају све маске...

А како причате о неуспеху?

Искрено, поштено и смирено као и о свему у животу. Тај неуспех у пењању догодио ми се први пут и то, на моју жалост, баш сад пред Универзијаду. А била је то моја идеја. Требало је да заставу Универзијаде, са екипом од петнаест чланова, однесем на Монт Еверест и да тако, симболично, са највише тачке на планети, обавестимо свет о догађају у Београду. Али, није ми се дало...

Шта се догодило?

Кад смо били на седам и по хиљада метара поткачио нас је циклон са истока, из Тајланда. Ни сателити га нису видели. И срећа је да сам људе вратио назад. А да нисам то учинио било би пет, шест мртвих. Зато сам, упркос свему, задовољан. Не могу да се љутим на природу. Она ме опоменула и ја сам се вратио... А тај циклон је нанео снег на ужад и дуго нико није могао да крене у пењање, чак ни домороци, Шерпаси.

Ко су Шерпаси?

Они су пореклом с Тибета. Монголског су порекла. Пре 450 година су дошли у Непал. Живе на три до четири хиљаде метара надморске висине. Преузео сам од Шерпаса њихов начин доживљаја живота, поштовања енергија природе и космоса. Код њих нема љутње, нема зла. Они у свом речнику немају реч за тучу. Увек су насмејани и позитивни, као и ламе.

А ко су ламе?

Далај-лама, духовни и политички вођа Тибета, живи у Дар ел Саламу у Индији. А ламе су, у преводу, игумани, старешине манастира. Они живе у Непалу, Бурми, Индији, Бутану... Сви су веома образовани. Будизам је таква религија у којој су монаси елита свог народа. Њихове приче о метеорологији, астрономији, историји света и народа су запањујуће.

Да ли је све ово, ипак, авантура?

Није. Јер, авантура је пут у непознато. Експедиција на Хималаје се планира годину дана. Све је дефинисано. Хималаји су за мене савршени облик постојања. То је једно од ретких места на планети где људи живе у складу са природом.

Колико Вас је променила планина?

Постао сам бољи човек кад су други у питању. Био сам срећнији кад се мој ученик Милош Ивачковић попео на Монт Еверест него кад сам то ја учинио. Научио сам да ме не испуњава само остварење циља већ и пут до циља. Суштина пењања је, као и однос са женом: не журити ка циљу, на коме се остаје само петнаестак минута, већ уживати и у путовању ка врхунској срећи.

Славко Трошељ