Obraćam se prošlosti, predlažem budućnost

Balerina i koreografkinja Sonja Vukićević i ovo leto provodi radno. I, tako godinama unazad. Zatekli smo je u vrelim popodnevnim satima u Jugoslovenskom dramskom pozorištu neposredno posle probe predstave „Rasprava” Pjera Marivoa, koju postavlja rumunski reditelj Aleksandru Darie. Raspoložena je, vedra, nasmejana. Prija joj, kaže, druženje sa članovima glumačke ekipe: Anitom Mančić, Goranom Šušljikom, Mašom Dakić, Hristinom Popović, Radovanom Vujovićem...

Sonja Vukićević u Marivoovoj „Raspravi” tumači Mesru. Preciznije, reditelj Aleksandru Darie poverio joj je muški lik. Premijera je najavljena za 28. jul u okviru festivala Grad teatar u Budvi, dok će je beogradska publika videti na jesen.

– I ove julske dane provodim radno. Ne znam kada sam imala slobodno leto da negde otputujem na odmor. U predstavi „Rasprava” tumačim muški lik što me posebno raduje. Toliko o ovoj ulozi jer smo još u procesu rada. Pronalazimo stil sa kojim ćemo izaći pred publiku. Velika je stvar kada čovek ide napred i upoznaje takve ljude kao što je Darie – kaže naša sagovornica.

Neumorna Sonja Vukićević nedavno je beogradsku publiku iznenadila neobičnim scenskim ostvarenjem „Hodnici žuti, purpurni, plavi”, izvedenim u „Radionici integracije”. Predstava je urađena po tekstu koji je nastao na osnovu autentičnih iskaza učesnika, a korišćena je i poezija naših slepih pesnikinja Nedeljke Ložajić i Vesne Radulović.

– Predrag Miki Manojlović je došao na ideju da napravimo pozorišnu predstavu namenjenu ne samo za slabovide, nego za kompletnu pozorišnu publiku. Imali smo audiciju na kojoj je izabrano pet žena. Tu je i Nebojša Dugalić, koji je aktivan u drugom delu predstave. Počeli smo da radimo predstavu kroz pokret i došli na ideju da kroz lične biografije junakinja i aktera predstave napravimo ovu koreodramu. Predstava „Hodnici žuti, purpurni, plavi” počiva na pokretu, muzici, tekstu – kaže Sonja Vukićević.

Kroz svoje predstave ova naša poznata umetnica pokušava da poveže psihologiju, filozofiju i istoriju. To obrazlaže rečima da se „Svaki čovek, bilo u kojem vremenu da živi, neprestano bavi psihološkom analizom svoje stvarnosti”. Vukićevićku ove godine nije „zaobišla” ni Sterijina nagrada za scenski pokret na 54. Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Nagradu, kaže, nije očekivala.

– Pre bih je očekivala za predstavu „Cirkus istorija” koja je kompletno koreografsko ostvarenje. Srećna sam, jer koreografi na Sterijinom pozorju nisu toliko važni – kaže.

Iza Sonje Vukićević su brojna scenska iskustva modernog teatra. Isto tako, i kompletan klasični baletski repertoar. Kao klasična balerina, u Narodno pozorište u Beogradu ušla je 1970. godine, a karijeru završila 1994. godine.

– Pedantno sam radila u nacionalnom teatru do poslednjeg dana. Bila sam u punoj formi. Srećom, negde na polovini karijere počela sam da se bavim alternativom. Tako sam, prećutno, prešla u neki drugi žanr. Svoje predstave, ipak, ne bih predstavila kao alternativna ostvarenja, nego kao metafizičko mišljenje kroz pozorište.

U svojim predstavama Sonja Vukićević iznosi i stav o vremenu u kojem živimo.

– Potičem iz familije u kojoj se o istoriji raspravljalo od ranog detinjstva. Takvi su i ljudi koji me okružuju. Kroz svoje predstave se obraćam prošlosti i predlažem budućnost. Mislim da je besmisleno raditi predstavu ako ne znaš šta ćeš da kažeš publici i koju ćeš poruku poslati.

A na pitanje kako je tobaletski misliti, Sonja Vukićević nam je odgovorila:

– Svaki čovek u sebi ima pokret. Mene zanimaju individualni urođeni pokreti. Kada gledate Italijane, vidite da svaki pojedinačno, onako za sebe, gestikulira. To su već gomile pokreta koje čovek može da primeni u svom izrazu. Kao i reči i telo, i pokret je deo čoveka, samo ga treba osmisliti i iskoristiti.

Sonju Vukićević smo za kraj pitali da li je, kako je jednom izjavila, cena za veliki uspeh usamljenost?

– Mislim da jeste. Svaki čovek je usamljen, ali treba da nađe način kako tu usamljenost da plasira kroz neko delo. Ja je plasiram kroz svoje predstave.

Borka Trebješanin