Обраћам се прошлости, предлажем будућност

Балерина и кореографкиња Соња Вукићевић и ово лето проводи радно. И, тако годинама уназад. Затекли смо је у врелим поподневним сатима у Југословенском драмском позоришту непосредно после пробе представе „Расправа” Пјера Маривоа, коју поставља румунски редитељ Александру Дарие. Расположена је, ведра, насмејана. Прија јој, каже, дружење са члановима глумачке екипе: Анитом Манчић, Гораном Шушљиком, Машом Дакић, Христином Поповић, Радованом Вујовићем...

Соња Вукићевић у Маривоовој „Расправи” тумачи Месру. Прецизније, редитељ Александру Дарие поверио јој је мушки лик. Премијера је најављена за 28. јул у оквиру фестивала Град театар у Будви, док ће је београдска публика видети на јесен.

– И ове јулске дане проводим радно. Не знам када сам имала слободно лето да негде отпутујем на одмор. У представи „Расправа” тумачим мушки лик што ме посебно радује. Толико о овој улози јер смо још у процесу рада. Проналазимо стил са којим ћемо изаћи пред публику. Велика је ствар када човек иде напред и упознаје такве људе као што је Дарие – каже наша саговорница.

Неуморна Соња Вукићевић недавно је београдску публику изненадила необичним сценским остварењем „Ходници жути, пурпурни, плави”, изведеним у „Радионици интеграције”. Представа је урађена по тексту који је настао на основу аутентичних исказа учесника, а коришћена је и поезија наших слепих песникиња Недељке Ложајић и Весне Радуловић.

– Предраг Мики Манојловић је дошао на идеју да направимо позоришну представу намењену не само за слабовиде, него за комплетну позоришну публику. Имали смо аудицију на којој је изабрано пет жена. Ту је и Небојша Дугалић, који је активан у другом делу представе. Почели смо да радимо представу кроз покрет и дошли на идеју да кроз личне биографије јунакиња и актера представе направимо ову кореодраму. Представа „Ходници жути, пурпурни, плави” почива на покрету, музици, тексту – каже Соња Вукићевић.

Кроз своје представе ова наша позната уметница покушава да повеже психологију, филозофију и историју. То образлаже речима да се „Сваки човек, било у којем времену да живи, непрестано бави психолошком анализом своје стварности”. Вукићевићку ове године није „заобишла” ни Стеријина награда за сценски покрет на 54. Стеријином позорју у Новом Саду. Награду, каже, није очекивала.

– Пре бих је очекивала за представу „Циркус историја” која је комплетно кореографско остварење. Срећна сам, јер кореографи на Стеријином позорју нису толико важни – каже.

Иза Соње Вукићевић су бројна сценска искуства модерног театра. Исто тако, и комплетан класични балетски репертоар. Као класична балерина, у Народно позориште у Београду ушла је 1970. године, а каријеру завршила 1994. године.

– Педантно сам радила у националном театру до последњег дана. Била сам у пуној форми. Срећом, негде на половини каријере почела сам да се бавим алтернативом. Тако сам, прећутно, прешла у неки други жанр. Своје представе, ипак, не бих представила као алтернативна остварења, него као метафизичко мишљење кроз позориште.

У својим представама Соња Вукићевић износи и став о времену у којем живимо.

– Потичем из фамилије у којој се о историји расправљало од раног детињства. Такви су и људи који ме окружују. Кроз своје представе се обраћам прошлости и предлажем будућност. Мислим да је бесмислено радити представу ако не знаш шта ћеш да кажеш публици и коју ћеш поруку послати.

А на питање како је тобалетски мислити, Соња Вукићевић нам је одговорила:

– Сваки човек у себи има покрет. Мене занимају индивидуални урођени покрети. Када гледате Италијане, видите да сваки појединачно, онако за себе, гестикулира. То су већ гомиле покрета које човек може да примени у свом изразу. Као и речи и тело, и покрет је део човека, само га треба осмислити и искористити.

Соњу Вукићевић смо за крај питали да ли је, како је једном изјавила, цена за велики успех усамљеност?

– Мислим да јесте. Сваки човек је усамљен, али треба да нађе начин како ту усамљеност да пласира кроз неко дело. Ја је пласирам кроз своје представе.

Борка Требјешанин