Sankt Peterburg: ruski Versaj ili Alabama?

Dosta je vremena prošlo od mog prvog i poslednjeg članka „Moskva – Divlji zapad 21. veka“, pa reših da sa vama podelim i svoje utiske iz ruskog Versaja – Sankt Peterburga.

Kada se Srbima spomene Peterburg, to odmah izazove pozitivne ovacije i uspomene sa ekskurzija 70-tih i 80-tih godina. Grad se može podeliti na dva dela: severni i južni. U severnom delu se nalaze stari bulevari, dvorci, crkve, rečni kanali, luka, brodogradilište, mnoštvo muzeja, Dvorcovski trg, Ermitaž i druge lepote ovog velegrada.

A dole...

Verovatno zbog toga što sam u ovom gradu bio „mali milion“ puta, južni deo je uvek na mene ostavljao „najjači utisak“. To je sklop starih sivih zgradurina, sa nikada renoviranim fasadama, okruženim stotinama „hruščovki“ u najgoroj fazi raspadanja. Mnoštvo prozora zatvorenih daskama, polu-viseće terase, koje svakog trenutka nekome mogu pasti na glavu, prljava dvorišta i mračni ulazi u zgrade....to je upravo ono što ovaj deo grada čini toliko neverovatnim, s obzirom da Petrograd smatraju najlepšim u Rusiji.

Primećuje se očigledna razlika između turističkog dela grada, odnosno severnog, u kome se nalazi mnoštvo kafića, restorana, diskoteka i barova i južnog u kome je vrlo teško naći kiosk i kupiti hladnu koka kolu.

Video sam carsko selo i „Petergof“, ali o tome se već toliko toga pisalo, da ne želim da se ponavljam.

Kada me je vlasnik firme, za koju sam tada radio, odveo da mi pokaže elitni kraj u kome je sagradio kuću, ostao sam frapiran.

(/slika2)„Elitni kraj“ se nalazi tik uz napuštenu fabriku za preradu ribe, koja samo kao pojava ubacuje strah u kosti – mogu tek da zamislim koliko je prijatno spavati pored prozora sa pogledom na razrušene zidine kompleksa veličine kao stadion „Marakana“.

Kuća kao kuća – ništa posebno. Đakuzi, sauna, dnevna soba sa kaminom i podrum sa teretanom na mene lično nisu ostavili nikakav poseban utisak. Dvorište – ograđeno ogradom višom od one oko centralnog zatvora. Zemlja, isto kao i kuća sa opremom vrede milione, doduše vrlo neosnovano, kao i mnoge stvari u Rusiji, ali šta ćeš – bez para više ni burgija ne vrti.

Kada se samo setim detinjstva i godina provedenih u vikendici kod babe i dede u Šimanovcima, prirode, čistog vazduha i ogromnog placa punog zelenila i sve to samo vizuelno prenesem ovde, shvatim da sam bio milioner, iako je dedin plac nakon njegove smrti prodat za sitne pare. Postavlja se pitanje: da li je dedin plac bio potcenjen, ili je kuća mog bivšeg šefa precenjena?

Po meni, najveći problem u Rusiji nije kapitalizam, već individualizam i izolacija društva zbog straha za sopstvenu sigurnost. Kao i u Moskvi – peterburški bogataši dižu ogromne kućerine, ograđene zidinama i žive u svom malom svetu iz kog se ne vide beda, jad i siromaštvo.

(/slika3)Što se tiče mentaliteta, moram da priznam da najprijatniji i najkulturniji Rusi žive upravo u Sankt Peterburgu. Nakon moskovskog haosa, koji čini 15 miliona ljudi, odlazak u petomilionski grad mi dođe kao odlazak na Havaje. Ljudi su opušteniji, veseliji i otvoreniji.

Nakon obilaska ove „velelepne“ kuće i ovog „ultraluksuznog“ kraja, u kome, kako sam kasnije saznao ima vikendicu i gradonačelnica Sankt Peterburga, uputili smo se u centar. Ponovo smo prolazili kroz južni deo grada, koji je odavao vrlo tužnu sliku. U pregradi u vratima njegovog Volvo džipa, spazio sam kartu i zamolio ga da pogledam.

Primetio sam da „lepi“ deo Sankt Peterburga čini nekih 30% grada, dok na tužni, južni ostatak grada u kome većina stanovništva živi i radi, ide 70%.

Danas, nakon toliko putovanja u Peterburg, kada me neko pita šta mislim, uglavnom savetujem: samo ne gledaj dole.