Izgnana arhitektura

Otvorimo li bilo koju istoriju umetnosti, bilo koju antologiju ili enciklopediju opšte kulture, svuda ćemo naći arhitekturu. Ali, eto, uzalud ćemo je tražiti u Rešenju o dodeli posebnih priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, jer na spisku od 258 dobitnika ovih priznanja nema ni jednog jedinog arhitekte.
Kao prva pretpostavka za ovakav postupak Komisije nameće se mogućnost da su njeni članovi smatrali da je u nebrojenom mnoštvu građevina malo umetnosti. Naravno da svako arhitektonsko zdanje nije umetničko delo, kao što to nije ni svaka slika, knjiga ili glumačka rola ali, treba li to uopšte reći, mnogo je i neimarskih dela koja pripadaju vrhunskim ostvarenjima u umetnosti uopšte, pa i u našoj sredini.

Druga pretpostavka čini nam se verovatnijom – da je Komisija smatrala da arhitekti i posle penzionisanja, radom na projektima, dobro zarađuju i da im ne treba novčani dodatak obezbeđen dodelom posebnog priznanja. Ovakav stav, ako ga je bilo, nema nikakvog opravdanja, jer na spisku ima slikara, glumaca, pevača i drugih kulturnih poslenika koji, verujemo, ostvaruju prihode iznad mogućih zarada arhitekata. Uostalom, malo je penzionisanih arhitekata, među njima i onih najpoznatijih, kojima zdravlje dozvoljava, da imaju i sreću da nađu povoljne poslovne angažmane. Uz ovo, prisećamo se i ne malog broja naših istaknutih graditelja koji su životni put završavali u pravom siromaštvu. Tako je, evo jednog primera, Milorad Pantović, tvorac kapitalnog dela našeg kulturnog nasleđa – Beogradskog sajma, samo uz pomoć kolega nekako savladavao penzionersku nemaštinu svojih poslednjih dana.

I nije samo materijalni efekat ono što pogađa naše neimare, jer njihovo izostavljanje znači potcenjivanje i, čak, nipodaštavanje njihovog rada i njihovih graditeljskih dostignuća. I ne samo njihovih nego, posredno, i njihovih prethodnika. A možemo li da zamislimo Beograd bez Narodnog pozorišta, "Moskve", Skupštine, Belog dvora, Muzeja savremene umetnosti, Filozofskog fakulteta, "Sava centra" i mnogih drugih zdanja kojima se s pravom ponosi naš glavni grad i naša kultura? Isto pitanje važi i za druge naše gradove i njihova arhitektonska znamenja.

Jasno je da nema komisije koja bi sasvim pravedno dodelila predmetna priznanja, ali ovde nije stvar u pojedinačnim omaškama, ovde je reč o potpunom ignorisanju jedne cele značajne oblasti i Ministarstvo kulture bi moralo da se oglasi povodom ovog neshvatljivog stava Komisije kojoj je poverilo važan društveni zadatak.

Arhitekta, kritičar NIN-a