Изгнана архитектура

Отворимо ли било коју историју уметности, било коју антологију или енциклопедију опште културе, свуда ћемо наћи архитектуру. Али, ето, узалуд ћемо је тражити у Решењу о додели посебних признања за врхунски допринос националној култури у Републици Србији, јер на списку од 258 добитника ових признања нема ни једног јединог архитекте.
Kao прва претпоставка за овакав поступак Комисије намеће се могућност да су њени чланови сматрали да је у небројеном мноштву грађевина мало уметности. Наравно да свако архитектонско здање није уметничко дело, као што то није ни свака слика, књига или глумачка рола али, треба ли то уопште рећи, много је и неимарских дела која припадају врхунским остварењима у уметности уопште, па и у нашој средини.

Друга претпоставка чини нам се вероватнијом – да је Комисија сматрала да архитекти и после пензионисања, радом на пројектима, добро зарађују и да им не треба новчани додатак обезбеђен доделом посебног признања. Овакав став, ако га је било, нема никаквог оправдања, јер на списку има сликара, глумаца, певача и других културних посленика који, верујемо, остварују приходе изнад могућих зарада архитеката. Уосталом, мало је пензионисаних архитеката, међу њима и оних најпознатијих, којима здравље дозвољава, да имају и срећу да нађу повољне пословне ангажмане. Уз ово, присећамо се и не малог броја наших истакнутих градитеља који су животни пут завршавали у правом сиромаштву. Тако је, ево једног примера, Милорад Пантовић, творац капиталног дела нашег културног наслеђа – Београдског сајма, само уз помоћ колега некако савладавао пензионерску немаштину својих последњих дана.

И није само материјални ефекат оно што погађа наше неимаре, јер њихово изостављање значи потцењивање и, чак, ниподаштавање њиховог рада и њихових градитељских достигнућа. И не само њихових него, посредно, и њихових претходника. А можемо ли да замислимо Београд без Народног позоришта, "Москве", Скупштине, Белог двора, Музеја савремене уметности, Филозофског факултета, "Сава центра" и многих других здања којима се с правом поноси наш главни град и наша култура? Исто питање важи и за друге наше градове и њихова архитектонска знамења.

Јасно је да нема комисије која би сасвим праведно доделила предметна признања, али овде није ствар у појединачним омашкама, овде је реч о потпуном игнорисању једне целе значајне области и Министарство културе би морало да се огласи поводом овог несхватљивог става Комисије којој је поверило важан друштвени задатак.

Архитекта, критичар НИН-а