Prodaju most za plate

Užice – Kad nemamo šta drugo, hajde da prodamo most. Tako ovih dana u beznađu govore doskorašnji radnici propale užičke „Fabrike kože”. To je do pre koju godinu bila solidna firma i izvoznik, a sada je zbog loše privatizacije sasvim rasturena. Sve je u firmi prodato ili pod hipotekom, jedino je ostao most preko Đetinje, pa oni koji su u Kožari radili upiru pogled u betonski prelaz preko reke.    

A kada pogled pređe fabričkim krugom, slika je porazna. Prodate hale zvrje prazne jer su iz njih odnete i rasprodate sve mašine.

Užička kožara postoji od 1926. godine, odolela je sankcijama devedesetih, a pokosila je loša privatizacija iz 2004. godine.

– Fabriku je tada kupio Rus Stjepan Gasparijan sa Željkom Adžićem iz Užica pa su obećavali da ćemo mi radnici postati „mali bogataši”, da ćemo imati plate 500 evra, da nećemo moći da proizvedemo koliko može da se proda na ruskom tržištu. Ali brzo su krenuli problemi u proizvodnji, sirovine nisu nabavljane, energenti nisu plaćani, nije bilo ulaganja. Plate i doprinose plaćali su nam samo deset meseci, pa su 2005. počeli i prvi štrajkovi zaposlenih. Na kraju, u julu te godine blokiran je račun i od tada nije odblokiran. Sedam puta smo od Agencije za privatizaciju tražili da preispita poštovanje kupoprodajnog ugovora, ali je privatizacija raskinuta tek početkom 2007. godine. Dugovi su oko 200 miliona dinara a objekti su pod hipotekom. Ostao je samo most kao osnovno sredstvo preduzeća. Radnicima se za neisplaćene plate od oktobra 2005. godine duguje oko 50 miliona dinara – priča dugogodišnji radnik Kožare Aleksandar Zagorčić, koji u ovoj praznoj i propaloj firmi obavlja posao privremenog zastupnika kapitala.

U Kožari je sve otišlo na doboš: proizvodna hala, pogoni konfekcije i galanterije, vunara, krznara, magacini hemije i sirovine, stolarnica, dve upravne zgrade, menza, cisterna i pumpa za mazut, kotlarnica, portirnica... Sve izuzev mosta.  

– Znamo da ovim mostom preko Đetinje prelaze i stanovnici obližnjeg naselja Vrela, da im je to jedini prelaz preko reke, ali naša fabrika ga je nekad napravila, još samo on se vodi kao njeno vlasništvo. Betoniran je 2001. godine, prethodno je bio drveni i sasvim dotrajao. Svi su nas zaboravili, a mi nemamo drugog načina da dođemo do para za plate koje nam nisu isplaćene nego prodajom onoga što je jedino preostalo. Ili da od novih vlasnika Kožarinih objekata naplaćujemo prelaz mostom – kaže Stojan Virić, predstavnik sindikata.