Продају мост за плате

Ужице – Кад немамо шта друго, хајде да продамо мост. Тако ових дана у безнађу говоре доскорашњи радници пропале ужичке „Фабрике коже”. То је до пре коју годину била солидна фирма и извозник, а сада је због лоше приватизације сасвим растурена. Све је у фирми продато или под хипотеком, једино је остао мост преко Ђетиње, па они који су у Кожари радили упиру поглед у бетонски прелаз преко реке.    

А када поглед пређе фабричким кругом, слика је поразна. Продате хале зврје празне јер су из њих однете и распродате све машине.

Ужичка кожара постоји од 1926. године, одолела је санкцијама деведесетих, а покосила је лоша приватизација из 2004. године.

– Фабрику је тада купио Рус Стјепан Гаспаријан са Жељком Аџићем из Ужица па су обећавали да ћемо ми радници постати „мали богаташи”, да ћемо имати плате 500 евра, да нећемо моћи да произведемо колико може да се прода на руском тржишту. Али брзо су кренули проблеми у производњи, сировине нису набављане, енергенти нису плаћани, није било улагања. Плате и доприносе плаћали су нам само десет месеци, па су 2005. почели и први штрајкови запослених. На крају, у јулу те године блокиран је рачун и од тада није одблокиран. Седам пута смо од Агенције за приватизацију тражили да преиспита поштовање купопродајног уговора, али је приватизација раскинута тек почетком 2007. године. Дугови су око 200 милиона динара а објекти су под хипотеком. Остао је само мост као основно средство предузећа. Радницима се за неисплаћене плате од октобра 2005. године дугује око 50 милиона динара – прича дугогодишњи радник Кожаре Александар Загорчић, који у овој празној и пропалој фирми обавља посао привременог заступника капитала.

У Кожари је све отишло на добош: производна хала, погони конфекције и галантерије, вунара, крзнара, магацини хемије и сировине, столарница, две управне зграде, менза, цистерна и пумпа за мазут, котларница, портирница... Све изузев моста.  

– Знамо да овим мостом преко Ђетиње прелазе и становници оближњег насеља Врела, да им је то једини прелаз преко реке, али наша фабрика га је некад направила, још само он се води као њено власништво. Бетониран је 2001. године, претходно је био дрвени и сасвим дотрајао. Сви су нас заборавили, а ми немамо другог начина да дођемо до пара за плате које нам нису исплаћене него продајом онога што је једино преостало. Или да од нових власника Кожариних објеката наплаћујемо прелаз мостом – каже Стојан Вирић, представник синдиката.