Može li se stopama Laze Pačua

Emisijom i prodajom kratkoročnih trezorskih zapisa s rokom dospeća od tri i šest meseci i godinu dana, država Srbija pokazuje rešenost da, bez obzira na poveliku rupu u budžetu, konačno prekine sa višedecenijskom praksom olakog posezanja u kasu Narodne banke radi popune fiskalnog deficita.

Da li je razlog tome visoka svest o štetnosti inflatorne popune državne kase, autoritativna monetarna vlast ili pak strogi nadzor MMF-a, nije toliko ni bitno, koliko je važna činjenica da se kurs dinara zasad nije oteo kontroli i da se inflacija ne meri „statističkim taksimetrom”.

Država je dosad prodajom svojih kratkoročnih dužničkih papira uspela da prikupi oko 92 milijarde dinara, a imajući u vidu da je tražnja tih hartija nadmašila 134 milijarde za kraj avgusta je najavljena emisija prvih jednogodišnjih zapisa, dok bi do kraja sledeće godine, kako je za „Politiku” izjavio direktor Uprave za trezor Ivan Maričić, mogle da se pojave i srednjoročne hartije s rokom prispeća do tri godine.

Opredeljenjem nadležnih da rupe u budžetu popunjavaju iz realnih izvora, a ne iz primarne emisije, moglo bi da znači da je vlada rešila da se posluži receptom dr Laze Pačua, legendarnog srpskog ministra finansija s početka prošlog veka. To bi omogućilo jasno razgraničenje monetarne vlasti i državnih finansija, a time i pravu nezavisnost Narodne banke .

Od osnivanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije do danas njeni odnosi s državom su retko kad bili idilični. Izuzetak je period, o čemu svedoče istorijski podaci, kad budžetska i kasa Narodne banke „nisu bile sestre”, u vreme ministrovanja dr Laze Pačua koji je srpske državne finansije uspeo da postavi na zdrave temelje.

Odmah po osnivanju Narodne banke, tadašnja Kraljevina računala je na podršku centralne banke privrednom razvoju, ali i tanušnoj državnoj kasi. Tadašnja vlast je odmah dovela u pitanje odredbe Zakona o NB, kojima je, između ostalog, regulisan ugovorni odnos između države i centralne monetarne vlasti kao dva ravnopravna partnera.

Mučni odnos između države i NB, u kojima je vlast često pritiskala i iznuđivala pozajmice od centralne banke, prekinut je marta 1908. zakonom kojim je utvrđeno da se država može zadužiti u svojoj emisionoj ustanovi samo na dva načina – eskontovanjem svojih bonova ili privremenom razmenom državne gotovine (zlata i srebra) za jednaku količinu odgovarajućih novčanica, i to bez nadoknade banci.

Pre donošenja tog zakona najveću zaslugu za postavljenje državnog računa prihoda i rashoda na realnu osnovu imao je dr Laza Paču, najpre izvestilac skupštinskog budžetskog odbora i kasniji ministar finansija. Svoj pristup vođenju državnih finansija dr Paču je izneo učestvujući u skupštinskoj raspravi o Zakonu o Narodnoj banci 1904. godine:

„Narodna banka ne treba da bude izvor za pojačanje državnih prihoda. Ona može postati takav izvor samo posrednim putem i blagotvornim uticajem na pravilan razvoj i deobu kredita, koji će se od svoje strane oploditi i podići zemaljsku radinost i trgovinu, te na taj način ojačati one prvobitne izvore iz kojih državna blagajna dolazi do svojih prihoda.“

U spomenici NB iz 1909. godine između ostalog piše: „...Valutna pitanja su proizvod ekonomskog i fiskalnog stanja u kojem se zemlja nalazi. Ako zemlja nema mnogo duga na strani, ako je aktivna u međunarodnom bilansu i ako su državne finansije u dobrom stanju, valutna pitanja je lako rešiti. Ali, uzaman će se doneti ma kakvi zakoni o tome ako se državni budžet stalno saldira deficitom i ako se više duguje nego što se prima, valuta će se poremetiti i neće se moći regulisati… Treba raditi na tome da se uzroci koji izazivaju i održavaju poremećenost valute uklone, pa će se i ona sama dovesti u ravnotežu…”

Sličnu ocenu izneo i je i Upravni odbor NB Kraljevine SHS 1922. godine, u čijem izveštaju, između ostalog, piše da su „veštački načini podizanja kursa jedne monete osuđeni na neuspeh i oni su efemerni, a naš dinar će tek moći stalno da se popravi kad se dovedu u red državne finansije, kad budžet državni ne bude imao deficita, kad se radinost uveća u svim pravcima, kad se trgovina uredi i kad se na svim poljima uvede štednja”.

Nije zgoreg podsetiti i na činjenicu da je čak i u najtežim godinama Prvog svetskog rata, čuvajući svoju valutu od erozije, država Srbija izbegla da inflatorno finansira troškove ratovanja. Zahvaljujući pomoći saveznika i zalaganju narodnog bogatstva, što znači da je svaki trošak imao pokriće u zlatu, srebru, inozajmovima i u akreditivima saveznika, u vreme rata nije izdata nijedna novčanica bez pokrića, tako da je Srbija kraj vojevanja dočekala s zdravim dinarom, pokrivenim zlatom i devizama čak 87,3 odsto!

Prema tome, očuvanje kursa i monetarne stabilnosti neinflatornim punjenjem budžeta i finansiranjem rashoda je ne samo neophodno već je i moguće. Lekcija je dr Laze Pačua.