Fragmenti o Furunu

Treba da se oprostim od čoveka od kojeg se do kraja mog života ne mogu oprostiti. On će živeti u mojoj kući čim dotaknem bilo koju njegovu knjigu.

A osim dve knjige o pesniku Krklecu, tu su i tri enciklopedije Dragutina Furunovića: Enciklopedija štamparstva 1-3 (1996), Istorija i estetika knjige 1-4 (1999) i Enciklopedija srpske knjige 1-4 (2005). Jedanaest tomova, sa bezmalo jedanaest hiljada stranica, sa najmanje jedanaest hiljada odrednica, sa hiljadu i petsto tabli u boji i sedam hiljada crno-belih slika...

Kada sam pisao o njegovim enciklopedijama, nazvao sam ih: „majstorska knjiga“, „čudo, knjiga nad knjigama“ i „dragulj za kulturni vilajet“.

Znam da nisam pogrešio, a znao je to i Dragutin. Dovoljno je bilo da jedan drugog pogledamo u oči, da jedan drugom stisnemo ruku.

On je u srcu i slovu nosio svet.

On je živeo za knjigu i kuću. Knjiga je bila deo njegove porodice.

Svaki damar u njemu oglašavao se u ženi, u deci i unucima, u đacima koje je učio, u prijateljima koje je voleo, u slovima koja je pisao.

Potpisao sam jednom i sada ponovo potpisujem reči: Furun je bio radoznali putnik, „profesor slobode“ u Grafičkoj školi, posvećenik, začarani nogometaš, doktor književnih nauka, tipografski iguman, akademik PANU, hristoljubiv i otačastvoljubiv čovek...

Na Sajmu knjiga 2005. godine dao sam marljivom Furunu moja Tri slova u slavu knjige, knjigu štampanu „samo za prijatelje“, u malom formatu, u sedamdeset štampanih i ručno numerisanih primeraka, sa slikama Gutenberga i Svetog Save. Knjigu u kojoj su „u čast sedamdesetogodišnjice života“ sabrani moji sitni zapisi o tri njegove gromadne enciklopedije, a on se iznenadio i obradovao kao dete.

Okretao je knjigu, listao stranice, milovao...

Takav dar nije očekivao.

O Enciklopediji štamparstva pisao sam i kad nisam poznavao autora. O druge dve enciklopedije pisao sam kao da oduvek znam autora. Onaj ko pažljivo čita njegove knjige, onaj ko ih lista, videće na svakoj stranici njegovo lice, videće u belinama njegovu dušu.

Enciklopedije koje je Furunović pun strasti „sastavio“ i privatno štampao istinska su zadužbina, dar srpskom rodu, čitalačkom.

Radio je sve „o svom trošku“, preko kolena. Pisao, štampao, prodavao, darivao. Mnogi su mu pomagali, one druge da ne pominjem.

Nema štamparije u zemlji Srbiji, a u Beogradu sigurno, u kojoj ne radi bar jedan njegov đak, kao ručni ili mašinski slagač, knjigovezac, meter, ulagač, tipograf, reprofotograf, rezač, zaljubljenik u slovo...

Nema knjige koju on nije pomilovao.

Svako od trideset slova srpske azbuke prošlo je kvadrilion puta kroz njegove prste, kroz njegove moždane vijuge. Slova su bila njegova infuzija, njegov damar.

Neka mu je laka zemlja, ova po kojoj je hodao žedan i željan knjiga.